Другак

Овај блок зграда се налази на адреси улице Булевар ослобођења од броја 88. до броја 116.


Кликни на слику за целу галерију

Познати становници "Другака"

Јусуф Хатунић - Муса, фудбалер ФК Партизана.
Митраљезац голубљег срца
„Појавио би се као средњошколац међу првачићима који играју лопте, а то никада добро не изгледа. Као и већина великих и јаких људи, Хатунић је у души био мекан човјек. Умро је рано и за собом оставио сасвим довољно туге за тројицу обичних“. Живео у Булевару Ослобођења број 114. Јусуфов син Јусмир, кога смо поменули у поглављу Солитери рођен је 07.11.1975. године, одрастао је на Бањици, и данас ради као тренер голмана у Партизану.
"Рођен је у Добошници у Босни и Херцеговини 17. октобра 1950. Преминуо је у 41. години живота у Београду 11. маја 1991. Сахрањен је на бањичком гробљу. Са 19. година је постао члан првог тима тузланске Слободе и у наредним годинама постаје стандардни првотимац. Био је један од физичких најјачих фудбалера тадашње лиге. У октобру 1974, Хатунић је на утакмици Партизан - Слобода после једног старта сломио ногу младом играчу Партизана Зорану Рацићу и он се никад више није вратио фудбалу. Ипак, само две године касније, Хатунић прелази у Партизан, током тренерског мандата Анте Младинића. За кратко време постао је стуб одбране која је у шампионској сезони 1977./78. примила само 19. голова. После две и по године одлази у турски Галатасарај, али се кратко задржао, почетком сезоне 1979./80. враћа се у Партизан у коме остаје наредне две сезоне. У лето 1981. одлази у Рад, где је завршио своју играчку каријеру.У дресу А репрезентације Југославије одиграо је осам утакмица. Дебитовао је 14. јуна 1972. против Венецуеле, а последњи меч за национални тим је одиграо 18. маја 1978. против Италије."
Извор: Википедија.
"Стуб обране тузланске Слободе и београдскога Партизана те живи доказ како вишкови знају бити трагичнији од мањкова. Хатунићу, наиме, ничега није фалило, ни слуха, ни памети, ни ногометних знања, али је за спорт којим се бавио и за вријеме у којем је играо напросто био прејак. У једном не претјерано грубом старту сломио је ногу младом играцу Партизана Зорану Рацицу, који се након тога више никада није вратио на ногометни травњак. Хатунића су се плашили противнички нападачи, иако није био међу грубљим браницима у Првој савезној лиги, али је имао нешто што није нитко други, што је можда користило тимовима за које је играо, но истовремено је штетило самој игри. Појавио би се као средњошколац међу првачићима који играју лопте, а то никада добро не изгледа. Као и већина великих и јаких људи, Хатунић је у души био мекан човјек. Умро је рано и за собом оставио сасвим довољно туге за тројицу обичних. Више га се жалило као човјека него као ногометаша, што је, у сваком случају, комплимент. На оној утакмици против Шпањолаца, када је Јуанито добио флашу у главу, Јусуф Хатунић је са своје половине терена распалио према голу Мигуел Ангела и погодио. Енглески судац поништио је погодак из само њему јасних разлога. Можда зато што није нормално да човјек тако јако удари лопту." Тај гол можете видети од врмена 20:36. на овој адреси
Извор Блог Б-92 Цртице из СФРЈ фудбала 23.01.2009. године.
У пасажу стамбене зграде на Новом Београду у улици Париске Комуне број 59а некада се налазио кафић Кафе 6 Хатуна који данас, 2020.године, није у функцији.

Раде Залад ,бивши голман фудбалског клуба Партизан који је бранио у тиму са својим кошијом Јусуфом Хатунићем а касније и са, трагично настрадалом највећом звездом Партизана и југословенског фудбала, Драганом Манцеом. По завршетку играчке каријере постаје тренер голмана, између осталих и репрезентације Србије 2010. Када је главни тренер био Радомир Антић. Живео у Булевару Ослобођења број 112.у стану број 42. на десетом спрату и први комшија му је дуго година био Слободан Бобе Павковићкоји и данас живи у броју 42. Интервју Радета Залада дат 2013. године можете прочитати на порталу Црно бела носталгија.
"Рођен је 26.10.1956. године у Панчеву. У Партизан је дошао са 14. година 1970. године из фудбалског клуба -Јединство Качарево-. Првотимац Паризана постао је 1978. године. Касније је наступао још за клубове -Будућност Подгорица-, ФК -Приштина-, турски -Бешикташ-, -Ескишехирспорт-, и -Анкарагуцу-. 2013 године тренирао је голмане екипе ЦСКА Софија и 2014. Напредак Крушевац." Извор Википедија.

Слободан Бобе Павковић бивши фудбалер Војводине и Партизана по коме је,док је играо за Војводину,његов некадашњи колега из бенда Рани мраз Ђорђе Балашевић написао популарну песму Драго ми је због мог старог. Живи у Булевару Ослобођења број 112 у стану број 41. на десетом спрату и први комшија му је дуго година био Раде Залад који је живео у стану број 42.
"Рођен је 22.10.1955. године . Поред Војводине и Партизана играо је за шведски Дегерфрос Тренирски посао обављао је у Египту, Кувајту, Оману, Шведској, Србији. 2008. године Обављао је функцију техничког директора Фудбалског савеза Снгапура.Био је гитариста локалног рок састава „Рани Мраз“ али се по потписивању уговора са Партизаном дефинитивно определио за фудбал. Био је популаран код младих девојака па је често излазио у магазинима за младе попут -Здраво- и -ИТД-" Извор Википедија
Комшије Слободан Бобе Павковић и Раде Залад из улаза 112. и Јусуф Хатунић из 114. у истом тиму.

Огњен Оља Петровић голман ФК Црвене Звезде и Репрезентације Југославије. Једини голман у историји фудбала који је на једној утакмици дао два гола великом Реалу и уз то одбранио одлучујући једанаестерац у пенал серији. Живео је Булевару Ослобођења број 106.
"У првенству 1975/76 и Реала из Мадрида у Купу победника купова 1974/75, када је матирао свог колегу из краљевског клуба у 55. минуту и донео Звезди вођство од 2:0. Тај меч је Петровићева лична карта, јер се прославио феноменалним интервенцијама, а на крају је у пенал серији одбранио шут Сантиљане, и Звезда је са 6:5 прошла у полуфинале. Претходно је и сам реализовао један шут у пенал серији пред чак 100.000 гледалаца на стадиону Црвене звезде. Пенали су извођени јер је први меч у Мадриду добио Реал са 2:0."
Извор БГ приче, ресторан Багдала, Оља са Бара
"Рођен је 2. јануара 1948. у Крушевцу. Преминуо је 21. септембра 2000. у Београду.Био је југословенски фудбалски голман и репрезентативац.Почео је да игра у омладинским селекцијама крушевачких клубова Напредак и „14. октобар“, а 1965. постао је голман београдске Црвене звезде у којој се развио у репрезентативног чувара мреже.Кад је Црвена звезда освојила Првенство Југославије у фудбалу 1969/70. стао је једном на гол првог тима, али је стандардни првотимац постао тек у сезони 1972/73 кад су црвено-бели поново освојили шампионску титулу. Са великим успехом чувао је мрежу Црвене звезде и био репрезентативац до 1976., одигравши за црвено-беле укупно 259 утакмица, од чега 115 првенствених. Од 1976. до 1978. био је члан француског прволигаша Бастија из Бастије (Корзика), у коме је због повреде завршио каријеру." Извор Википедија.

Зоран Филиповић фудбалер, због ког је како кажу и купљен стан у броју 98. у ком су касније живели и Милко Ђуровски, Дарко Панчев, Саво Милошевић...
"Рођен 06.02.1953. године у Подгорици. Фудбалску каријеру је започео у Будућности из Подгорице, да би са 16 година постао члан Црвене звезде. Са црвено-белима је играо од 1969. до 1980. године и за то време освојио три шампионске титуле 1973, 1977. и 1980, национални куп 1971. године, трофеј Супершампиона Југославије 1972. и Куп прволигаша 1973. године. Одиграо је за Звезду укупно 477 мечева и 302. поготка. Са 28. постигнутих голова у европским куповима је други на вечној листи клуба иза Боре Костића, а са 93. поготка у шампионатима је пети стрелац у историји Звезде.Каријеру је наставио у белгијском Брижу, где је одиграо сезону 1980/81. и на 21. утакмици осам пута био стрелац. Одличан голгетерски учинак имао је и у дресу славне Бенфике, за коју је од 1981. до 1984. године постигао 42. гола на 84. утакмице. Са Бенфиком је освојио две шампионске титуле 1983. и 1984. и један Куп Португала 1983. године. Посебно је био добар у сезони 1982/83. када је у Купу УЕФА постигао осам голова у 12. наступа, од чега три поготка у мечу против Роме, а Бенфика стигла до финала где је Андерлехт славио са 2:1 и однео трофеј. Копачке је окачио о клин у дресу Боависте, где је играо од 1984. до 1986. године.Са 39. голова у 51. утакмици у европским куповима најбољи је стрелац од свих играча из некадашње Југославије (12. голова у Купу шампиона, девет погодака у Купу победника купова и 18. голова у Купу УЕФА).За репрезентацију Југославије одиграо је 13. утакмица и постигао два поготка. Дебитовао је 9. маја 1971. године против Источне Немачке (2:1) у Лајпцигу, када је постигао водећи гол, а последњи меч је забележио 16. новембра 1977. против Грчке (0:0). По завршетку играчке каријере у Боависти, Филиповић је остао две године у клубу као помоћник тренера. У тренерској каријери водио је још и Салгеирош од 1988. до 1993, Беиру Мар (1993/94), Боависту 1997, Паниониос 2000, Ал Шаб из Уједињених Арапских Емирата (2003/04), румунски Чеаул 2010, Голден Ероуз из Јужне Африке (2011.) и казахстански Атирау (2012. године).Филиповић је две сезоне био тренер Црвене звезде (од 2001. до 2003. године). Освојио је Куп 2002. године. Био је асистент тренера у Бенфики од 1994. до 1996. и Сампдорији 1999. године.У репрезентацији Југославије је радио као помоћник од 1997. до 2000. Прво је био помоћник Слободану Сантрачу а касније и Вујадину Бошкову. Од 1. фебруара 2007. до јануара 2010. био је селектор фудбалске репрезентације Црне Горе." Извор Википедија

Милко Ђуровски први фудбалер који је из Црвене Звезде прешао у Партизан. Такође живео у Булевар Ослобођења 98. Док је његов рођени брат, такође фудбалер, Бошко, живео у „Пријемном одељењу“ у Булевару ослобођења број 164.
"Рођен је 26.01.1963. у Тетову у Македонији. Милко Ђуровски је фудбал почео да игра у свом родном граду Тетову, у локалном клубу Тетекс. Већ са 12 година је запажен његов таленат и 1975. године прелази у београдски фудбалски клуб Црвена звезда. У Звезди проводи шест прволигашких сезона и осваја две титуле шампиона и два купа Југославије.У летњем прелазном року 1986. године прелази у градски ривалски фудбалски клуб Партизан, због чега је постао омражен међу навијачима Црвене звезде. У Партизану проводи четири прволигашке сезоне и осваја једну титулу шампиона, један куп Југославије и један суперкуп Југославије.После изванредних игара и датих голова на међународним утакмицама у дресу Партизана против Гронингена и Селтика, добија понуду и прелази у лето 1990. године у холандски Гронинген. Ту са 14. постигнутих голова, помаже свом новом клубу да у сезони 1990. - 1991. оствари најбољи резултат, до тада, у историји клуба треће место у холандској фудбалској лиги.После Гронингена каријеру наставља у Француској у Олимпику из Нима где проводи једну сезону. После овога прелази у Словенију где игра у Железничару из Марибора и Бежиграду из Љубљане. За фудбалску репрезентацију Југославије је одиграо шест утакмица и дао је два гола." Извор Википедија.

Марко Ђуровски, старији син Милка Ђуровског, рођен 27.09.1983. године. Као јако мали са својим млажим братом живео је у Булевару ослобођења број 98. Али су Бањицом остали повезани преко стрица Бошка и кумова и пријатеља Јовин из Булевара ослобођења број 164. Марко је познат у свету шоу бизниса и музике којом је почео да се бави 1998. године, а 2008. године је објавио први албум за Сити Рекордс. Учествовао је и у популарном тв ријалитију Фарма. Као извођач реп музике има неколико популарних песама као што су: Требаш ми, Лажна девојка, Да ли знаш, Моја љубави, Реци ми шта осећаш, Да ли си престала да волиш ме.

Марио Ђуровски, фудбалер и млађи син Милка Ђуровског, рођен 11.12.1985. године.
"У млађим категоријама је играо прво за Чукарички, а потом је две и по године провео и у Црвеној звезди. Као играч Црвене звезде је био на позајмицама у тадашњим трећелигашима Младеновцу и Сопоту.У лето 2004. прелази у Бежанију, која је тада наступала у другом рангу. Са екипом Бежаније је 2006. изборио пласман у Суперлигу Србије, па је у сезони 2006/07. по први пут заиграо у највишем рангу. У августу 2007. потписује четворогодишњи уговор са Војводином. Са новосадским клубом је био вицешампион Србије у сезони 2008/09, док је у наредној 2009/10. сезони стигао до финала Купа.У фебруару 2012. одлази на Тајланд где потписује за Муангтонг јунајтед. Убрзо након његовог доласка, на место тренера овог клуба је постављен Славиша Јокановић. Под вођством Јокановића, Муангтонг јунајтед је 2012. освојио титулу првака Тајланда, а Ђуровски је том успеху допринео са 15. постигнутих голова.Ђуровски је одиграо четири сезоне за Муангтонг након чега је у истој земљи још наступао и за Бангког јунајтед, Бангкок Глас а током 2019. је поново заиграо за Муангтонг јунајтед." Извор Википедија.

Дарко Панчев -Кобра са Вардара- фудбалер, освајач титуле клупског првкава света са црвеном звездом 1991. Такође живео у Булевар Ослобођењаброј 98. У стану у коме је пре њега живео Милко Ђуровски.
"Рођен је 07.09.1965. године у Скопљу у Македонији. Каријеру је започео у Вардару из Скопља, 1982. године. Док је играо за тим из главног града Македоније, постао је најмлађи играч у историји југословенског фудбала који је завршио првенство као први стрелац лиге. Године 1988. је прешао у Црвену звезду. Био је први стрелац лиге у сезонама 1989/90 (32. гола), 1990/91 (34. гола) и 1991/92 (25. голова).У финалу националног купа 1990. године постигао је одлучујући гол, којим је Црвена звезда освојила куп Југославије. Био је стрелац oдлучујућег једанаестерца у финалу купа европских шампиона на стадиону Свети Никола у Барију (Италија), када је Црвена звезда освојила титулу најбољег клуба Европе, 1991. године. Сећајући се тог тренутка изјавио је за званични сајт УЕФА: -Било је заиста тешко када сам ходао од центра игралишта до шеснаестерца, јер у тих десет секунди различите ствари су ми пролазиле кроз главу: немој да промашиш! немој да направиш грешку! Али кад сам поставио лопту на пенал, концентрисао сам се што је више могуће да бих успео. И то је било то.- Године 1992. потписао је уговор за Интер из Милана. У Интеру је одиграо 12. утакмица и постигао један гол. У јануару 1994. позајмљен је немачком клубу ВФБ Лајпциг у којем је одиграо 10 утакмица и постигао два гола. Након тога поново се вратио у Интер на годину дана и постигао је још два гола, одакле је прешао у Фортуну Диселдорф где је постигао два гола. Каријеру је завршио 1997. у швајцарском клубу Сион освајањем -дупле круне- (првенство и куп). За репрезентацију Југославије одиграо је 27. мечева и постигао 17. голова.Као играч био је познат под надимком Кобра са Вардара, због велике брзине којом се кретао и реаговао. Добитник је Златне копачке Европе као најбољи стрелац у свим европским националним првенствима у сезони 1990/91 са 34 гола, која му тада није додељена јер је УЕФА због уведених санкција према СР Југославији тадашње првенство Југославије прогласило незваничним. Награду му је уручио 15. година касније 3. августа 2006. у Скопљу председник европске фудбалске федерације Мишел Платини у присуству потпредседника федерације Жан-Луј Валентана, уредника француског спортског магазина Екип, Жан-Филип Леклера, затим, Драгана Џајића и Драгана Стојковића. Заузима друго место на -вечитој листи- најбољих стрелаца свих времена бивше Југославије." Извор Википедија.

Александар, Аца, Кристић, некадашњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде, а касније и тренер првог тима најтрофејнијег српског клуба, рођен је 5. октобра 1970. године у Ваљеву. Живео је у Булевару ослобођења број 98. Фудбалом је почео да се бави у пионирима ваљевског Крушика, где су га на финалном турниру Првенства Србије запазили људи из Црвене звезде, па је у мају 1984. са свега 13 и по година прешао у редове црвено-белих. Прошао је Звездину омладинску школу, а за први тим је у периоду од 1992. до 1995. године и током сезоне 1997/98 одиграо укупно 84 такмичарске утакмице, постигао један гол и учествовао у освајању две шампионске титуле 1992. и 1995. године и два национална купа 1993. и 1995. године.У сезони 1996/97 наступао је за грчки Етникос Астерас (20 утакмица, један погодак), а у Звезду се вратио у сезони 1997/98, када је појачао млади тим који су предводили Дејан Станковић и Перица Огњеновић. Био је велико појачање за екипу Мише Косановића, јер су у то време врло ретки били повратници из иностранства. Одиграо је 15 утакмица у првенству, постигао гол главом на 109. вечитом дербију.Аца Кристић је каријеру наставио у италијанској Салернитани, чији је члан био од 1998. до 2001. године. У првој сезони је затресао мрежу главом на дебију против Болоње, само 30 секунди по уласку у игру у победи екипе из Салерна од 4:0. За репрезентацију Југославије одиграо је један меч, против Аргентине (1:3) у Мар дел Плати 25. фебруара 1998. године.Касније је постао тренер. Водио је екипе Хајдука са Лиона, Палилулца и Сопота, а пет година је био и тренер у млађим категоријама ОФК Београда. У Звезди је био помоћни тренер од 2007. до 2010. године, а први тим је преузео у августу 2010. године." Извор: Моја Црвена Звезда.

Саво Милошевић кратко је живео на Бањици, као фудбалер Партизана, кажу у стану који је напустио Дарко Панчев али га комшије нису сретале често као Дарка.
"Рођен је 02.09.1973. године у Бијељини. Каријеру је започео у екипи Јање из Бијељине. Пресудан моменат догодио се у јесен, 1987. године, када је у Јањи гостовала омладинска репрезентација Југославије, за коју су играли Ален Бокшић, Звонко Милојевић. Пред крај утакмице на терен је истрчао тада четрнаестогодишњи Милошевић. Искористио је прву прилику која му се пружила. Савладао је Милојевића и постигао гол. Један од присутних тренера, Иван Чабриновић одмах га је препоручио за кадетску репрезентацију.Недуго затим, на Савину адресу стигао је позив од селектора кадета Куновца и Кобешчака, али и од Партизана. Прихватио је позив из Београда и као дебитант, у сезони 1992/93. у црно-белом дресу постигао 14 погодака. У наредне две сезоне био је најбољи стрелац Прве лиге Југославије. Био је у тиму који је 1994. освојио другу дуплу круну у историји Партизана. За црно-беле, за које је играо само три године, на 98 првенствених утакмица постигао је чак 65 голова. Након тога потписао је за енглески клуб Астон Вилу, пре него што је провео велику већину каријере у Шпанији, где је у 241 утакмици за четири клуба, постигао укупно 91 првенствени гол. Након добрих партија у Шпанији, Саво је у лето 2000. потписао уговор са Пармом вредан 25 милиона евра.У јануару 2002. се враћа у Реал Сарагосу као позајмљен играч. Одиграо је 16 утакмица до краја сезоне и постигао 6 голова. Након тога је поново био позајмљен прво Еспањолу а затим и Селти Са њима је наставио са добрим партијама. У јулу 2004. Милошевић је потписао трогодишњи уговор са Осасуном. Са њима је као искусан играч пружао добре партије. У својој другој сезони је стигао са овим малим тимом до четвртог места у Примери и квалификација за Лигу шампиона. Напустио их је у лето 2007. након што му је истекао уговор.У марту 2008. одлази у руски Рубин Казањ Са њима је стигао до прве титуле руског првака у клупској историји. Постигао је одлучујући гол за титулу на мечу са Сатурном. На крају те сезоне се пензионисао у 35 години.Током своје шеснаестогодишње професионалне играчке каријере, Милошевић је постигао готово 300 званичних голова у нешто више од 660 наступа.Одиграо је 102 утакмице и постигао 37 голова за репрезентацију Југославије, СЦГ и Србије. Заједно са Патриком Клојвертом био је најбољи стрелац на Европском првенству 2000. са 5 постигнутих голова.Радио је као потпредседник у Фудбалском савезу Србије. Дана 27. марта 2019. је раскинуо уговор са Фудбалским савезом Србије да би истог дана постао тренер Партизана." Извор Википедија.

Никола Стаменић ватерполо стручњак и тренер. „Рођен је 17.04.1949. године у Београду. Водио репрезентацију од 1991. до 1999. Са репрезентацијом СФРЈ 1991. године постао је првак света у Перту. Водећи репрезентацију Србије и Црне Горе, Стаменић је освојио злато на Европском првенству у Атини 1991. сребро на ЕП у Севиљи 1997. и бронзу на Светском првенству у Перту 1998.У клупској каријери је између осталих водио и Црвену звезду, Партизан, Олимпијакос, Бечеј, Марсељ, Јадран“. Извор Википедија
Ватерполом се бавио од првог разреда гимназије, 1964. године. Почео је као јуниор у Партизану где се такмичио три године да би онда био позајмљен екипи „ИСП Панчево“ на две године. Одатле је отишао у Звезду одакле се вратио у Партизан. Од 1973. до 1975. године био је стандардни репрезентативац Југославије.

Живко Гоцић рођени Бањичар, прослављени репрезентативни ватерполиста, никад уморан за тренинг, па кад га сретнете ујутру како се неиспаван буквално вуче ка базену добијете овакво објашњење:
-Куда си ти пошао такав иди назад у кревет.-
"Ма имам тренинг" -Какав црни тренинг видиш да не можеш ни да гледаш ни да ходаш.- "Пааа, не могу да ходам, али могу да пливам."
Жиле је живео у Булевару Ослобођења број 100. где му је од стране комшија насликан и мурал.
"Рођен је 22. август 1982. Са репрезентацијом Србије освојио је златне медаље на Европском првенству 2006. у Београду, на Светском првенству 2009. у Риму, Европском првенству 2012. у Ајндховену. На Олимпијским играма у Рију 2016. са репрезентацијом Србије је освојио златну медаљу. Има још две олимпијске бронзе, освојене у Пекингу 2008. и Лондону 2012. Играо је у Партизану, Нишу, Ортиђи, московском Динаму, италијанској Латини, а 2011. постао је члан мађарског Солнока. У Солноку је 2018. године завршио играчку каријеру и одмах потом изабран за првог тренера сениорке екипе.Од децембра 2013. до 2016. био је капитен репрезентације Србије." Извор Википедија.

Игор Бутулија бивши капитен рукометног клуба Црвене Звезде и репрезентације Југославије, живео у Булевару Ослобођења број 104.
"Рођен 21.03.1970. године у Требињу. Каријеру је почео у рукометном клубу Црвена звезда са којом је играо два финала Купа Југославије 1991. и 1992. године. Са осамнаест година био је најмлађи капитен у историји Црвене звезде. У иностранству је променио неколико клубова, а највише је играо у Шпанији. Наступао је за Атлетико Мадрид, БМ Гранољерс са којим је освојио Куп ЕХФ 1995. године и Бидасоу Ирун. Играо је за португалски клуб Спортинг Лисабон, а у јануару 1998. године прелази у немачки Тусем Есен. У лето 1998. придружио се рукометном клубу Ловћен Цетиње. Од 2001. био је играч/тренер у аустријском клубу СГ Западни Беч, са којим је стигао у финале првенства 2004. године. После завршетка играчке каријере, био је тренер Црвене звезде од 2008. до 2011. године.У генерацији са Перуничићем, Јовановићем и Перићем, Бутулија има два злата са Медитеранских игара у Атини 1991. године и Светског првенства за јуниоре 1987. године у Ријеци. Због санкција СР Југославији уведених 1992. године Бутулија и остали српски спортисти нису могли да наступају пар година за репрезентативну селекцију. Освојио је бронзану медаљу на Европском првенству 1996. у Шпанији. Бутулија је представљао репрезентацију Југославије на Олимпијским играма 2000. године у Сиднеју када је освојено четврто место."Извор Википедија.

Милан Искрин - Миксер, дипломирани економиста и успешни менаџер тренутно на функцији потпредседника управног одбора кошаркашког клуба Партизан. Рођен 1973. године одрастао у Булевару ослобођења број 110. Као дечак је врло успешно тренирао фудбал у бањичком Раду. Једнако одличан са лоптом био је и на терениам малог фудбала одакле је и добио надимак „Миксер“, због вештине „миксања“ лопте под ногама.
Каријеру менаџера започео је у компанији Делта Спорт, где је био задужен за спортску опрему марке „Најк“. Иако избегава јавне наступе за његово име први пут се у медијима чуло 2006. године када је као најмађи директор Делта Спорта склопио уговор са фудбалским клубом Црвена Звезда о коришћењу Најк опреме и дресова. Власник је компаније која је генерални заступник чувене италијанске марке Напапирји за Балкан.

Миодраг, Мишко, Ражнатовић, није био житељ Бањице али га помињемо првенствено као вишегодишњег креатора игре Кошаркашког Клуба Бањица. Данас је једна од најутицајнијих и најцењенијих кошаркашких менаџера. Године 2010. био је адвокат селектора Радомира Антића у процесу против Фудбалског Савеза Србије после неуспеха на Светском Првенству у Јужној Африци 2010.
"Рођен је 16.09.1966. године у Крушевцу. Оснивач је агенције „Беобаскет“, сертификовани агент ФИБА, и оснивач и власник кошаркашког клуба „Мега“ . Као играч поред КК Бањице играо је за екипе Улциња, Радничког из Београд, Напредак из Крушевца и ФМП. Играчки се пензионисао 2004. године када је имао 38 година. Те две завршне сезоне у дресу Бањице имао је просек више од 37. кошева по утакмици." Извор Википедија.

КК Бањица
На Другаку тренира и своје утакмице као домаћин игра и кошаркашки клуб "Бањица" који је своје утакмице првобитно играо на терену између солитера на адреси Црнотравска 13а и 13б.
Млађе генерације памте мануелни семафор који би током игре стајао међу публиком на трибинама и којим би руководио неко из публике. Семафор је био величине око једног метра а бројеви су били у виду картичних плочица које би се ручно мењале при сваком кошу тако што се претходни број извуче а нови убаци у преграду за картицу. У почетку би се најмађи навијачи утркивали коме ће бити поверен задатак мењања резултата на семафору да би већ током прве четвртине полако схватали да то и није баш тако забаван доживљај.
Главни терен је 07.06.2019. добио и нову подлогу, кошеве и име по кошаркашу Саши Павловићу.
Поред главног терена К.К Бањице, "Другак" има још један помоћни терен у самом парку где се налази и терен за фудбал који смо представили у поглављу Солитери у причи о историји бањичког турнира у малом.

Браћа Јешић, Синиша, Бранко, Драгиша и Мирослав репрезентативици и прослављени бициклисти. Они заправо нису са Другака већ из улице Макаријеве која од Другака води ка школи. На жалост памтимо само чика Драгишу ког смо звали -Чика Бајис-. Увек нас је грдио кад му донесемо бициклу поломљену готово на пола. Њему као заљубљенику у вожење никако није било нормално наше дивљачко опхођене према вољеном бициклу. Ипак уредно нам је сваки пут варио поломљене виљушке, рамове, исправљао покидДрагишаане жице, искривљене точкове.
-Мирослав Јешић је 1995. године био победник Првенства Југославије у друмском бициклизму.- Извор Википедија Првенство Југославије у друмском бициклизму
У првој -Трци Мира- 1948. Дугој 872км, чика Драгиша је освојио 39. место. Драгиша Јешић је оставио и огроман траг као француски ђак у тренерској струци, дугогодишњи функционер и селектор. Извор: Циклонаут
"Године 1948. Одржана је прва -Трка Мира- на релацији Варшава - Праг у дужини од 872км, у 5 етапа. У појединачној конкуренцији победник је био репрезентативац Југославије Аугуст Просеник а пласма осталих чланова репрезентације био је 7. Бранко Бат, 12. Фрањо Варга, 18. Јосип Шолман, 19. Антон Страин 22. Г Челесник, 24. Ј. Павлик, 39, Д. Јешић и П. Бакић који је одустао." Извор Бициклистички савез Југославије.
О браћи Јешић њихов пријатељ Предраг Петровић рекао је: “Браћа Јешићи су били најбројнији и најпознатији, где је свакако најомиљенији, од Мајкедоније до Словеније, био београђанин Драгиша Јешић Он је свој узор прво налазио у предратном незаборавном Ђорђу Дрљачићу. Драгиша је почео као јуниор Бициклистичког клуба АВАЛА, а прославио се после Ослобођења као репрезентативац и радник највишег ранга у БСЈ (Бициклистички свез Југославије), секретар, савезни тренер и савезни капитен. Био је ведрог духа, пун досетки, анегдота, пеме и музике.. Драгиша је био прва личност свих бициклистичких дружења. И на конгресима УЦИ, на којима је Драгиша чешће ишао као делегат БСЈ, познавали су његове лепе особине, па су се појединци отимали за дружење са њим. Матурирао је у Првој београдској гимназијии, пожелео да студира, међутим љубав према бициклистичком спорту је многоструко превагнула, тако да је скоро цео свој радни век провео у свету спортских точкаша, док су се његова браћа посветиа изученим струкама, не одвајући се од вољеног велосипеда, бицикла, колеса или точка. Драгиша Јешић ми је био школски, клубски, ратни, фамилијарни друг и пријатељ до последњег даха, док сам са његовим укућанима у непрекидној вези и поред велике удаљености и толиког времена.”

Момир Кецман рођен 10.12.1940. године у месту Крња Јела, бивши рвач рвачког клуба "Раднички" из Београда који се такмичио на Летњим олимпијским играма 1972. године где је освојио пето место.Од 1967. до 1979. освојио 10. медаља за Југославију, од чега четири сребрне: На Европском првенству 1969. у Модени, затим 1970. у Берлину, на Медитеранским играма 1971. у Измиру и на Светском првенству у Софији 1971.
"Током богате такмичарске, тренерске али и каријере спортског радника, Момир Кецман освојио је на десетине разних друштвених признања и одликовања, од Ордена заслуга за народ, па до општинских признања. Једно од највреднијих стигло му је управо у данима пред јубиларну прославу 90-годишњице, када ја добио Награду Спортског савеза Србије за животно дело."
Извор Рвачки клуб Раднички

Младен Кецман, средњи од три сина Миомира Кецмана. Рођен 13.06.1976. такође рвач и чест гост тв емисија у функцији промовисања спорта.
"Рвањем се бави од четврте године. На домаћим такмичењима освојио девет медаља са првенстава државе. Учесник Олимпијског квалификационог турнира 2000. године у Италији, као и Олимпијских Игара 2012. у Лондону као судија. Поред многих функција које је обављао,од 2018. године обавља функцију потпредседника Спортског Свеза Београд."
Извор Спортски Савез Београда

Мирсад Ризвановић - Мирза рођен 24.10.1967. године у Руми. Врхунски спортиста и бивши инструктор Кјокушинкаи каратеа који је тренирао у Карате клубу Горњи Вождовац код свог учитеља, чувеног, Момчила Иваза - Ганге. Мирсад Ризвановић, човек чијим се помињањем поносе многи. Чије се име и дан данас на Бањици изгорава са искреним и великим поштовањем. Како оних који су имали част да га познају, преко оних који су, тих давних осамдесетих година, имали ту привилегију да буду део његових тренинга, тако и оних који су о њему само чули по неку инспиративну причу. Мирсад је био инструктор као и његова вршњакиња рођена 25.06.1967. наша најпознатија каратисткиња Татјана Тања Петровић која је живела у Костолачкој улици и ишла у основну школу Бора Станковић која се тада налазила на месту данашњег Факултета организационих наука у улици Јове Илића број 154. Тања са својом ћерком често трчи бањичком шумицом. Мирза је живео у приземљу Булевара Ослобођења број 102.

Браћа Љубиша и Небојша Ракић
Слика из спортског листа Журнал, Текводно клуб Београд деведесетих година на Отвореном првенству Беча. На слици су наши комшије Горан Тадић у насељу познатији као Прћа и Љубиша Ракић који су том приликом били освајачи сребрних медаља.
Старији брат Небојша и млађи Љубиша у Теквондоу су пуних 30 или чак 40 година. Прво као такмичари а већ дужи низ година и као веома успешни тренери. Теквандо клуб Београд основан је 1991. године и радио је под стручним руководством браће Небојше и Љубише Ракић. Кроз клуб су тих година, између осталих комшија, прошли и поменути комшија Горан Тадић али и данашњи теквондо интернационални судија Александар Милићевић у насељу познатији као Ћилип. И Горан и Александар су тада живели у Солитерима и ишли су у исто одељење I/3 од првог до осмог разреда основне школе Бора Станковић генерације 1975. Горан Тадић кога смо помињали и на страници Солитери у поглављу о Клубу малог фудбала "Бањица", био је изузетно талентован и перспективан у Теквондоу. 1992. године имао је запажене резултате као што су бронзана медаља на првенству Југославије за Сениоре коју је тада освојио и годину дана старији Љубиша Ракић рођен 29.05.1974. године док је његов старији брат Небојша освојио златну медаљу.
“На основу овог резултата клуб осваја титулу екипног првака Југославије за 1992.годину.21.Јануара 1992.године Љубиша Ракић у Аустрији полаже код Канг Доо Сик - а мајстора тада 8. Дана WТФ за 1. Дан. 21. фебрура Небојша Ракић,Симић Драган и Вукомановић Мирослав такође обављају успешно полагање. 1993 од 25.до 28.12.одржан је семинар под водјством Канг Доо Сик - а. То је било први пут од 1989 да је Кореански мајстор дошао у Србију на семинар... Клуб је био један од оснивача Теквондо Асоцијације Србије која под тим називом данас функционише и окупља више од 40 клубова широм Србије.У сарадњи са Војном Академијом у Београду одржавана је обука питомаца.” Извор: Беслпатан спорт
„Љубиша Ракић је 5. ДАН, вишеструки првак Југославије. Најуспешнији национални тренер Техничке репрезентације Србије. Учесник Европских и Светских Првенстава током деведесетих година. Организатор међународног такмичења Трофеј Београда. Био је у УО ТАС као и члан разних комисија у оквиру исте организације. Коорганизатор Балканског Првенства 2009. Носилац националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта владе Србије. Дугогодишњи генерални секретар Београдског теквондо савеза.„ Извор: Кбс Наисус
Браћа Ракић одрасли су у Булевару ослобођења број 98.
Клуб који и данас успешно воде носи име нашег насеља ТКД Бањица.

Стефан Поповић, глумац са Академије уметности у класи истакнуте глумице професорке Мирјане Карановић. Извор Акаденима уметности. „Као студент треће године глумио је у представи Ћелава Певачица која говори о безнађу и заробљености људи који тога нису ни свесни. На духовит начин исмева одређене типове људи и њихове карактере. Они виде само оно сто желе, чују само оно што им се допада, а говоре да би доказали да постоје. Њихове речи не произилазе из стварног мишљења. Емоције су им сведене на минимум, а механизам одбране савршено је изграђен од свега спољашњег што би могло да поквари идилу празноглавих материјалиста.“
Стефан се појављивао у домаћој серији Ургентни центар где је у другој сезони у епизодама 24. и 28. тумачио комичног лика Едија који безуспешно покушава да убије своју ташту.
Такође се појављивао и у 87. епизоди краткометражне серије Први Сервис. Стефан је одрастао у Булевару ослобођења број 102.

Борко Маринковић, бивши фудбалер Партизана. Живео је код стрица и баке у стану у приземљу у Булевару ослобођења број 116.
Борко је рођен 02.10.1976. године у Крагујевцу из ког је као дечак, током летњих распуста, често долазио код баке и стрица на Бањицу. И касније је доста времена проводио на Бањици, као фудбалер Радничког са Новог Београда, Партизана али и Пролетера из Зрењанина. Играо је на позицији везног нападача. После играчке каријере тачније по рођењу деце која обоје имају урођени дијабетес, Борко свој живот и професију у потпуности усмерава изучавању тог проблема. Откривши да је спорт јако битан за особе које имају проблем дијабетеса, у Крагујевцу оснива спортски клуб Вашариште и пројекат Спортом против дијабетеса, којим помаже деци и родитељима да лакше преброде овај проблем.

Вељко Шукало оснивач првог Џет Ски клуба на територији некадашње Југославије који зе свао Џет Ски клуб "Београд". Вељко живи у броју 112 у стану у коме је живела комшиница, Даница Маринковић.

Даница Маринковић, приштински судија у случају Рачак и сведок српске одбране на суђењима у Хагу. После протеривања из Приштине 1999. године са породицом је живела на Бањици у приземљу Булевара Ослобођења број 112. Аутор је књиге Судија у рату и миру.
Рођена 1951. године у Босанском Броду, у Републици Српској. Потом се сели у Скопље где завршава основну и средњу школу а касније и Правни факултет. Радила је у судовима у Скопљу, Приштини, Крагујевцу. У пензији је од 02.04.2016. године.

Радован Сојичић - Баџа (1951-1997) бивши генерал српске полиције, начелник Службе јавне безбедности и заменик министра унутрашњих послова Србије на кога је извршен атентат. Живео је на осмом спрату у Булевару Ослобођења број 110.Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
"Рођен је 1951. године у Нишу.Прославио се упадом у рудник -Стари трг- на Косову у време штрајка албанских рудара. Био је и командант Територијалне одбране Славоније, Барање и Западног Срема 1991. године, у време жестоких сукоба на том подручју. Одатле је дошао на место начелника Јавне безбедности у МУП-у Србије, а 1992. године именован је за заменика министра. У априлу 1993. године, указом председника Србије Слободана Милошевића, добио је највиши чин у полицији генерал-пуковника.Помињан је као човек са највише изгледа за функцију министра унутрашњих послова. Убијен је 11. априла 1997. године, у ресторану Мама Миа у Београду. Његово убиство и дан-данас није расветљено."
Извор Википедија.

Вук Јеремић, министрар спољних послова у периоду владавине Демократске Странке после пада Слободана Милошевића. Живео у стану у приземљу у Булевару Ослобођења број 90. Одакле је завршио основну школу Бора Станковић на Бањици.
"Рођен је 03.07.1975. године у Београду. Српски политичар и дипломата. Бивши је председник Генералне скупштине Организације уједињених нација (2012- 2013) и бивши министар спољних послова Србије (2007- 2012). Оснивач је и председник Народне странке и Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД). Родитељи Вука Јеремића су Сена и Михајло Јеремић, бивши директор компаније Југопетрол, родом из Чачка. Деда и баба по мајци су дипломата Шериф Буљубашић и Садета Поздерац, директорка Друге београдске гимназије. Њен отац је Нурија Поздерац, потпредседник АВНОЈ-а, а деда Мурат-ага Поздерац, један од лидера Цазинске крајине у доба османске владавине у БиХ. Године 2016. био је кандидат Србије за Генералног секретара Организације Уједињених нација. На завршном гласању је освојио друго место, од укупно 13 кандидата. Ожењен је Наташом Јеремић, новинарком и ТВ водитељком." Извор Википедија.

Инес Мештровић (14.05.1975. - 03.05.2016.) новинарка Студија Б.
Током своје дугогодишње каријере на телевизији „Студио Б“, радила је у спољно-политичкој и информативној редакцији, била је аутор и уредник емисије "У име народа" за коју је добила награду, као и емисије "Три тачке". Добитница је и награде за емисију "4 Б", за најбоји медијски прилог о процесу европских интеграција у Србији, у категорији "најбољи прилог у локалном медију". Живела је у Булевару ослобожења број 104. Иза себе је оставила сина Андреја. Сахрањена је на гробљу „Лешће“ на парцели број 36. место 27.

Ненад Радичевић новинар листа Политика, спољно политички коментатор и дописник из Немачке за бројне медије на Балкану. Живео је на деветом спрату Булевара ослобођења број 110.

Ненад Милојичић, доктор који се хуманитарном акцијом „Продужи живот“ бори за упознавањем становништва са значајем донирања органа. Др Милојичић је радио у Министарству здравља од 2013 до 2018. где је обављао и функцију директора управе за Биомедицину а од 2018. године је анестезиолог на клиници за Орл Мфх Клиничког центра Србије, где је радио и 2000. године на истом послу анестезиолога. У више наврата се појављивао у медијима где је објашњавао са којим се проблемима држава Србија сусреће на пољу донирања органа. Одрастао је у Солитерима у Црнотравској 11а али већ дужи низ година, од 2002. са породицом живи на Другаку. Ненадов покојни отац био је један од најцењенијих анестетичара у европи и свету. Врстан медицински радник и познат по свом поштењу.
„Цивилизацијски и културолошки ниво једне европске земље и њеног здравственог система мери се бројем трансплантација са умрлог пацијента - пише у Хелсиншкој декларацији Савета Европе из 1986. У Србији, од почетка године, није урађена ниједна таква трансплантација Изузетно је тешко прићи члану породице који је изгубио свог најближег и питати га за став о донирању. То код нас раде специјално обучени тимови лекара. Кажу да је процес добијања сагласности много лакши када је породица о томе разговарала с преминулим за живота или знала за његову одлуку. Зато сматрамо да је важно да људи прво схвате величину тог чина и да у следећем кораку о томе обавесте породицу“ - каже Милојичић. Извор Новости.
„Сталном медијском промоцијом донирања органа и сталном причом треба разбити табуе. У том програму нема ништа мистериозно, то је табу да ће се људима нешто десети ако потпишу картицу и то је далеко од реланости. Да би неко постао донор потребна је добра воља и само један потпис на донорској картици, који је и индикатор упознатости нација са тим програмом. Картица нема обавезујућу снагу, јер у случају мождане смрти пацијента увек се пита породица за пристанак и тек ако они пристану обавља се трансплантација.", поручио је Милојичић. Извор Блиц.
Доктора Ненада можете чути на овој адреси.

      

Но.1 - Новак Ђоковић

Као неко чијом заслугом су сви ови људи поменути, становник из броја 110. кога ћемо представити мало другачије јер је он и био главни мотив и инспирација да ова кратка рекапитулација Бањице и настане. И како би му представили зграду у којој је одрастао из једног угла који можда до сада није познавао.
Млађе генерација зграде у којој је одрастао, данас само захваљујући њему помињу и сећају се давно заборављеног комшије са једанаестог спрата зграде у којој се нешто касније родио и унук нашег, тада строгог, комшије из приземља. Строгом комшији из приземља као деца нисмо знали име. Памтили смо га само по томе што нас је увек терао и није дозвољавао игру и галаму испод свог прозора. Као деца ми то наравно нисмо разумели али данас итекако разумемо. Касније када смо одрасли али првенствено захваљујући његовом унуку све смо му то наравно опростили и заборавили. Када смо одрасли схватили смо да је комшија из приземља само штитио мир за своју прерано преминулу супругу Станку која се још тада борила са тешком болешћу.
Жарко Михајловић - Жаре 1973. годиште, бивши комшија са једанаестог. Омиљена играчка, осамдесетих година, тениски рекет. Сумњам да ово можемо да испричамо тако да, буде смешно и забавно некоме ко не зна ни Жарета нити време које осписујем али покушаћемо. У то време нису постојале спортске радње а камо ли спортски реквизити. Или да не претерујемо баш скроз, постојало је све то али на врло ретким местима или је Београд тада можда имао само једну спортску радњу? Нпр. у Београђанци? Набавити оригинал фудбалску лопту, тадашњи Танго, или нешто слично..био је велики изазов. А Жаре је у то време имао не само рекет марке „Принц“ већ комплетну опрему: знојнице за руке, главу, тениске патике. Жаре је располагао опремом равном данашњег Вимблдона.
Да ли је Жаре негде изистински тренирао тенис или не то никад нисмо сазнали. Али је зато, сваког дана уредно силазио испред своје зграде и ревносно и снажно одбијао лоптицом о зид тачно под прозор нервозног комшије из приземља. Умео је кад се занесе да себе бодри повицима: 'Форхенд! Бекхенд! Форхенд Форхенд АСС!!' Или: 'Бекер!! БЕКЕР!' Борис БЕКЕР!'.
Слагао бих ако бих рекао да је комшијама из приземља некада сломио прозор, али да га је погађао, у то нема сумње. Слагао би кад би рекао да се сећам да га је комшија из приземља терао или викао на њега. Али да је тај Жаретов тенис у баш тај зид, нервозног комшије из приземља, било играње са ватром, то потписујем! Као и чињеницу о небројено пута разбијеним прозорчићима испод стана у приземљу. Стаклима од котларнице зграде која је Жарету прогутала милијарде лоптица… Па кад радници топлане дођу на редован сервис сваки пут се запитају одакле овде оволико тениских лоптица?
Жаре се одселио, а комшија из приземља је добио унука. Правиле су се и шале на рачун Жарета уз питање да ли Жаре негде док гледа Тенис преко ТВ-а и навија зна да је данашњи Светски тениски број један потекао управо из стана у чији је зид Жаре годинама ревносно и предано одбијао тениску лоптицу?
Комшија из приземља је Деда Влада Ђоковић а захваљујући његовом унуку Новаку, и данас нам се развесели дан сваки пут кад се сетимо Жарета и његовог тениса испод прозора породице Ђоковић.
Жарко Михајловић, Жаре је у међувремену у периоду од 2001. - 2004. обављао и функцију заменика министра образовања, Гаше Кнежевића, испред странке Грађански Савез Србије а данас вам као Нотар за подручје Вождовца може помоћи у тој сфери послова.
Ако је ико заслужио да добије можда пакет карата за финала сва четири велика турнира онда је то вероватно Жаре који је својом лоптицом на неки начин могуће проузроковао да будући тениски број један потекне баш из стана о чији зид је Жаре годинама одбијао своју тениску лоптицу.

Новак Ђоковић је рођен 22.05.1987. године у Београду и највећи је спортиста свих времена ког је Србија имала. Дугогодишњи Светски број један у тенису и најбољи амбасадор своје земље у времену у ком то није било ни мало лако бити.
Као дечак из периода нижих разреда основне школе јурцао је и он по парку са вршњацима, некад са рекетом за тенис, некада на бициклици или играјући фудбал испред свог стана на терену „Другака“. Новаков годину дана старији другар из парка Иван Марковић - Буги, који је пре продаје стана 2019. године живео на првом спрату Булевара ослобођења број 88. сведочи како је са Новаком често играо фудбал и учио га да брани. На жалост или не, у сећању свих нас је мали број таквих слика, Новака као дечака из парка, јер Новаков пут је био другачији и кренуо је јако рано.
Новак је рођен као прво дете Срђана и Дијане Ђоковић који су се упознали као колеге, обоје радећи као инструктори скијања на Копаонику где и Новак почиње да тренира тенис са само 4. године у тениском кампу на Копаонику. Тако да је упоредо са Бањицом Новаку, као малом дечаку, кућа била и планина Копаоник. Већ са 8. година запазила га је Јелена Генчић која постаје и његов први тренер а која је том приликом изјавила : "Ово је највећи таленат који сам видела после Монике Селеш". Извор
Здравка Маријановић, некадашња директорка основне школе Бора Станковић, за дневне новине "Блиц" 25.10.2015 у разговору са новинарком Аном Ђокић под насловом Непозната прича из школе -Бора Станковић-: Новаче, Извини, испричала је да је Новак, због своје посвећености тенису, редовно похађање наставе од петог разреда морао да замени ванредним школовањем путем полагања разредних испита. Већ са дванаест и по година први пут је отишао сам од куће, у Немачку где се уписао у минхенску тениску академију Николе Пилића а све после тога познато је целој планети..
Његов разредни старешина из тог периода била је наставница српског језика Славица Станковић која каже да је Новак у школи био без привилегија и да је имао неповлашћени третман, као и сва друга деца.

Невен Марковић, бивши фудбалер и венчани кум свог првог комшије Новака Ђоковића.
Рођен је 20.02.1987. у Чапљини у Босни и Херцеговини из које као дете са оцем и мајком одлази почетком ратних сукоба и долази прво у Краљево одакле као момак од 16. година долази у свој стан на Бањицу где се прикључује кадетима фудбалског клуба Рад и у то време упознаје свог вршњака и првог комшију Новака. Невен је са родитељима живео у призељму броја 110. У стану број 3. Који се налази тачно прекопута стана број 4. у коме је рођен Новак Ђоковић. Поред фудбалског клуба „Рад“, играо је за клубове: Младост из Лучана, Васлуи из Румуније, Керкира и Докса Драма из Грчке, Загреб, швајцарски Сервет, Лехију из Пољске и Спортинг из Канзас Ситија у Америци.
Извор Википедија.

Петар Станишић - Микишон (28.10.1948 - 25.12.2012) Вишеструки првак старе југославије у тркама Абарт Фиће (Фиат 750). Вечна легенда читаве Бањице. Живео је на петом спрату у Булевару Ослобођења број 112.
"Сви љубитељи аутомобилизма добро познају чувену таблицу са ликом Мики Мауса и натписом Микишон. Био је то знак да је возило озбиљна тркалица јер је у припреми мотора учествовао и чувени Петар Станишић, свима познатији као Мики или Микишон. На жалост, 25. децембра 2012-те велики мајстор припреме главе мотора отишао је у легенду аутомобилизма Србије и еx-Југославије изгубивши своју последњу битку на београдском ВМА. Петар Станишић је рођен 1948-ме године у Новом Саду. Оба родитеља била су му официри послератне Југославије. По доласку у Београд, на свој 18-ти рођендан, почиње да ради као шегрт у аутосервису Драгана Манојловића на Душановцу где је почео да „пече“ занат. Касније се запошљава у сервису МУП-а у 29. новембра где је и дочекао пензију. Своју гаражу и радионицу имао је на Бањици.У свет аутомобилизма је ушао давно а 1971-ве године постаје и Шампион Србије у класи до 850ццм. Они старији памте његове вожње у популарној Фићи али и чувеном Абартх-у 850. Они млађи ипак га познају као врхунског мајстора коме је специјалност била обрада главе мотора за чију је припрему користио искуства Далларе коју је и посетио неколико пута. 1989-та година вероватно је најуспешнија година за Станишића и то је сам често истицао. Те године првих пет југо хибрида возили су Микишон главе. Комненовић, Банићевић, Ковачевић, Цветић - Суси, Ђелмаш, Кунчер а касније и фабрички тим Заставе и Јанез Урбанчић само су део Шампиона који су -харали- тих година са Микишон главама мотора. Његово умеће било је познато широм Југославије па су гости Београда на обради глава мотора били многи возачи сада еx-ЈУ република. На жалост, због породичних проблема једно време га није било на аутомобилистичкој сцени. Име Микишон поново долази у центар пажње 1998. године захваљући још једној легенди, Милану Јанковићу Мекишу, који га је ангажовао за припрему аутомобила Бранка Зиројевића. Од тада је поново активан и ради главе мотора и за трке и за улицу. Од 1998. његову чувену таблицу носе Зиројевић, Тошић, Ћопић, Видарић, Стаменковић, Борковић, Јовановић и још многи други. У последње време често је сарађивао са још једним познатим српским тјунером, Милошем Спасојевићем Тровачем. О резултатима је непотребно причати а и сам Милош је на свом југу носио обележје Микишон. Био је задовољан малим стварима и као мало дете више је волео да се стави његова таблица на ауто него било какав новац. Иза себе је оставио двоје деце, ћерку Јасну и сина Ђорђа који је такође познат као врсан мајстор за главе мотора." Извор: Балкан Аутомото.
"Године 1967. наљутио сам се на свог оца јер није хтео да ми купи Лонг Плеј плочу мени омиљене групе Платерс, па сам отишао у аутомеханичарску радњу Драгана Манојловића, на Душановцу, са намером да се више никада не вратим родитељима, већ да учим занат. Било је то тачно на мој 18. родјендан. Мајстор Драган ми је дао метлу, лопату и канту, да очистим целу радионицу, а те ноћи сам спавао у неком комбију. Супруга мајстор Драгана ми је поводом мог родјендана направила свежу погачу, маст и алеву паприку. Тако сам упловио у свет механике и брзине. Верујем да ће вам се допасти ова прича о незаборавном Микишону. Знао је да свим познатијим возачима изради металне таблице са њиховим именом уместо бројева и свакако са ликом Микија Мауса." Из књигe Ђорђе Ђенић Мој свет брзине издатe 2008. године.
Кратак интервју са Микишоном можете погледати на овој адреси: Петар Станишић Микишон репортажа Тв Спринт - Тв Политика 31.09.1992.
Микишонов први комшија са петог спрата, Алекса Веселинов, на тему Мој комшија, написао је овакав писмени задатак: "Мој сусед. Ја живим на петом спрату једне зграде. На спрату се налазе још три стана. У једном од њих је и мој најбољи комшија. Он се зове Пера, али га сви зову Микишон.Пера је аутомеханичар. Он је прођелав и има седу косу. Такоже има и црне очи које подсећају на мрак. Микишон воли да се шали и прича о рели тркама, за које је сређивао аутомобиле. Тако је једном приликом средио све аутомобиле из тима, али је заборавио да поправи свој. И наравно на пола пута до Краљева ауто му се покварио. На трку је стигао једва и то ауто-стопом. Он је добар и храбар. Људима помаже кад год то може. Пери је поправљање аутомобила забава па је зато један од најбољих механичара. Такође воли да седи у својој радионици од јутра до мрака и да размишља шта ново може да промени кој својих кола. Микишон такође воли да се дружи. Њега сви воле зато што је добар. Алекса Веселинов IV/6 О.Ш. -Бора Станковић-, децембар, 2007."
Микишон је сахрањен на гробљу Орловача, на парцели број 29. гробно место број 780.

Ђорђе Станишић (1924. - 1987.) - Деда Ђоле, отац Петра Станишића Микишона, бивши тренер и председник одбојкашког клуба Партизан, са којим је освојио многобројне медаље. Човек по коме је Микишон јуниор добио име и уз наслеђену љубав према ауто-мото спорту, врло успешно наставио очеве послове везане за прављење тркачких аутомобила.
-Људи у сенци. Ђорђе Станишић је предсеник који се мора не само поштовати већ и волети.-
-ДОБРИ ЧОВЕК ОД ОДБОЈКЕ- -Пред нама су многобројни албуми препуни спортских фотографија које је педантна рука Ђорђа Станишића сложила хронолошким редом. Маме да их прелистате. Нижу се догађаји... Од првих година Партизана, па све до сада, цела историја је ту, пред нама. Његова и Партизанова. И не можемо да се не зачудимо одакле толика снага у овом крхком човеку. Дошао је у Партизан 1950. године, као повереник Комисије за чланство и пропаганду. Радио је неуморно и савесно. Брзо се уклопио. Из године у годину добијао је све одговорније обавезе и задужења. Тако је већ 1954. године члан Управног одбора атлетског клуба Партизан. Шест година касније изабран је у Управни одбор одбојкашког клуба, где обавља дужност техничког руководиоца мушке екипе. А онда је1965. године због изванредних способности изабран за председника. Имао је ту „привилегију“ да најдуже буде председник одбојкашког клуба. Читаву деценију! Још увек води овај врсни колектив. За његове „владавине“ одбојкаши су освојили 5 титула првака државе, 15 титула вице-шампиона и 2 пута били носиоци Купа Југославије. Резултати са којима се малио број клубова у земљи може похвалити. Годинама се указује на одбојкашки клуб, као на пример, како треба радити, остваривати врхунске резултате, стварати сопствени играчки кадар и васпитно утицати на омладину. Станишић се није устручавао да за добро женске екипе „заборави“ да је председник па је обављао и дужност „техника“. Труд није био узалудан. Девојке су те сезоне освојиле осми пут титулу првакиња југославије! И није се зауставио само на томе, већ је пре четири године положио тренерски испит и вероватно је једини председник са тим звањем. У критичном тренутку, када је тренер Воргић напустио екипу, врли предсеник се ни једног тренутка није двоумио да обуче тренерку и седне на клупу, да буде уз своје момке када им је био најпотребнији. Честит и добар човек, прави ентузијасза, праведан и строг када је то потребно, омиљен је међу својим играчима. Тридесет година Ђорђе Станишић дели и добро и зло, радост и тугу са свим члановима „црно-беле“ породице. Миљеника нема, а ако га и има то врло успешно скрива, сви су му играчи подједнако драги. Посебну пажњу, поред стручног рада, поклања другарству и ради на учвршћавању добрих односа међу одбојкашима. Био је главни иницијатор да се активирају бивши играчи као чланови Управног одбора клуба. И када све то знамо, није никакво чудо, што је чика -Ђока- незаменљива личност у клубу, кроз чије руке прође све, од финансијских докумената до записника са утакмице. Много је труда и самоодрицања уграђено у одбојкашки клуб. Трпела је и породица Ђорђа Станишића. Чести изостанци од куће, напорна путовања, па и честа „таксирања“ играча било на утакмице или тренинге сопственим колима. Безброј пута је ангажован и син Пера као „превозник“, а супруга Богданка водила рачуна о здравственом стању одбојкаша. Давала ињекције и пружала прву помоћ повређенима. Па и унука Јасна (грешком је уписана „Весна „- снаја, Јаснина мајка) није поштеђена дединог утицаја. Одмах по рођењу учлањена је у Партизан, а „главни пријатељ“ јој је познати тренер Атанацковић. Научила је она поред „Шарошија“ и састав фудбалског тима Партизан и да пева химну „црно-белих“.
-Живети и радити са омладином, каже Станишић, право је уживање. Посебно ако се кроз тај рад још постижу и добри резултати. Не само спортски, већ и васпитни. Имам извандредне сараднике и зато ми није тешко да радим.-
Партизан је увек имао врсне спортске раднике. У тој плејади сјајних посебно место припада Ђорђу Станишићу, председнику који ниј есамо марљив, предузимљив и неуморан ентузијаста, већ и стручњак, а изнад свега широк, племенит човек, један од оних који су права добит за сваку средину.-
Текст: -Милица Стојановић-
Урне Ђорђа Станишића и његове супруге Богданке налазе се на Новом гробљу.

Ђорђе Станишић - Микишон, у насељу и у свету аутомобилизма познатији по надимку Ђоле Микишон који је насладио од оца Петра док је име добио по деди, 2023. године интервјуисан је за потребе компаније Valvoline Global EMEA где је говорио о свом тридесетогодишњем аутомеханичарском искуству. Интервју са Ђолетом обавио је Немања Лазаревић познати водитељ и креатор јутуб канала Ауто анализа.
Своје прво јавно признање у свету ауто мото спорта добио је 2019. године на меморијалном турниру Мирко Бутулија на популарној стази Ушће прво место у класи VI освојио је аутомобил марке Citroen VTS 1600. са возачем Драганом Гагијем Филиповићем коме је радио обраду главе и грана мотора.

Милош Петровић. У новинама -Политика Ауто Свет- је својевремено на дуплој страни интервју дао и зет Петра Станишића Микишона, Милош Петровић, такође бивши аутомобилиста и неко ко је ишао у стару бањичку основну школу „Иван Мажуранић“. Милош данас живи у Булевару ослобођења број 114.
„Када бензин уђе у крв -Живот после живота-
Незаборавни фића: Петровић на трци у Новом Саду 1992.
У спортској штампи која се бави аутомобилизмом најчешће могу да се прочитају приче о шампионима приче о шампионим или возачима који имају добре шансе да то постану. Ретко шта има да се види о онима другима који нису у комбинацији да буду први али без којих такође трка не би ни било. И међу њима наравно има доста талентованих и брзих момака који углавном због финансијских проблема или разних стицаја околности не могу да конкуришу за неко од прва три места. Један од таквих је београђанин Милош Петровић који ове сезоне неће бити шампион али његова прича сигурно треба да се чује...
Они који боље познају прилике у домаћем аутомобилском спорту и прате шта се дешава у последњих десетак година, свакако знају да је у питању момак челичне воље који је успео да једном победи смрт и врати се на овај свет иако је једним кораком прешао црту на путу који води у неповрат. И пре него што се сасвим опоравио ако уопште може да се говори о потпуном опоравку опсле таквог удеса, већ је поново био за воланом заједно са својим друговима на стази.
Аутомобилиста из породице бициклиста
Милош Петровић је рођен 6. фебруара 1970. У Београду. Тајне механике упознао је још као дечак и почео да вози много пре него што је добио возачку дозволу.
-Наш породични спорт је био бициклизам па се и од мене очекивало да наставим традицију. Добио сам на поклон тркачки бицикл и то ми је било једино превозно средсво до 15. Рођендана. Онда сам за тадашњих 15 милиона, колико је мајка дала да средим своју собу, купио себи „фићу“. Одмах затим, почео сам да учим аутомеханичарски занат и брзо напредовао. На почетку сам поправљао мотоцикле а већ после годину дана био сам у стању да сам заменим ламелу на мерцедесу. Тркачку механику сам научио од нашег познатог аутомобилисте Дарка Отенхајмера који ме је у ствари и „заразио“ тркачком страшћу. – Каже Милош Петровић који је прву трку у животу возио з авреме одслужења војног рока.
-Возачки испит сам положио два дана пре одласка у војску. Прва трка на којој сам учествовао вожена је на Ушћу 1990. Пошто Сремска Митровица није далеко, успео сам да стигнем и то у униформи. На брзину сам навукао комбинезон и патике и пошао у Нови Београд када ми је код „Франша“ отпао задњи точак, јер шрафови нису били стегнути како треба. Успео сам некако да се снађем и уз помоћ пријатеља стигнем на време на Ушће и учествујем у трци на којој се појавило више од 30 возача. После квалификација успео сам да се нађем међу оних 22 колико је могло да стартује и н акрају завршим као шести. То је био преломни моменат и детаљ који ме је мотивисао да саставим да се бавим аутомоблиским спортом. – Рекао је Петровић који је одлуку да се опроба на правим тркама донео много раније.
-Јурцао сам једном са својим набуџеним „фићом“ уз Раковицу и претекао неку „корвету“ чијем возачу тада није ни на памет падало да се трак са мном иако је било довољно само да стисне гас. Тада сам схватио да је боље да покушам у правој конкуренцији и видим колико сам брз у поређењу са онима који се тиме баве...
Данак неискуства
Неколико година касније Милош Петровић је направио сјајног „југа“ и појавио се на трци у Нишу за коју је конкурисало чак 73 возача. На крају је био задовољан иако није стигао до циља. Платио је данак неискуству у вожњи аутомобила са предњом вучом и завршио у једној ливади а само три дна касније пут судбине га је одвео на Кошутњак. На стази коју као и већина београдских возача врло добро познаје, сусрео се са Црном дамом и изблиз аосетио њен ледени дах...
– Ишао сам са својим југом низ Кошутњак и неколико пута покушао да обиђем црвену „заставу 101“ чији возач није реаговао ни на сирену ни на било који други знак којим сам покушавао да му кажем да се мало помери. Изгубио сам живце и додао гас тамо где то није требало да урадим. Налетео сам на дрво и силине удара мотор и мењач су се нашли у кабини. Сувозач ми је кроз предњи ветробран излетео напоље а ја сам задобио тешке повреде. Чак 17 зуба ми је било поломљено, имао сам бројне преломе по телу а главу сам повредио на шест места. Осам дана сам био клинички мртав и доктори су одлучили да ме оперишу тек деветог када се појавила мала шанса да останем у животу. Само на носу су ми урађене три операције и када сам се после 23 дана пробудио из коме сав сам био закрпљен и узавојима. Изашао сам из болнице са 48 килограма – каже Петровић који је тек касније сазнао да је возач „црвене“ заставе био глувонем и да није могао да чује његову сирену. – Био сам запрепашћен када сам то сазнао али то није било једино изненађење за мене. За време мог одсуства из овоземаљског живота збила се она несретна хиперинфлација. Одједном су се појавиле хиљаде милијарди и уопште ми није било јасно шта се догађа. Помислио сам да се неко шали са мном...
Трке за вечеру
Петровић је врло брзо поново сео у аутомобил, али већ идуће године имао је нови инцидент. Срећом много лакши тако да се извукао без повреда иако је ауто био прописно слупан. Кривица тог пута међутим није била његова.
-Били смо на стази на Авали и пошао сам да пробам ауто када ми се из контрасмера појавио Мишо Ражнатовић. Да бих избегао директан судар излетао сам са стазе и преврнуо се на кров. Одмах затим продао сам ауто и паузирао неколико година радећи као механичар у Трефу и Интерспиду. Близина тркачких аутомобила ме је, међутим, поново мамила да и себи припремим један и то сам најзад урадио прошле године. Вратио сам се и дан данас сваку трку возим као да ми је једина и најважнија иако сам свестан да са новцемо којим располажем не могу да конкуришем за победу. Једноставно волим тај спорт и зато сам ту. Имам огромно искуство у припреми тркачких аутомобила морам да кажем да ни Мекларену ен би дозволио дам и прави ауто за трку јер у себе имам највише поверења. Никада у каријери нисам покушавао да неки лош резултат оправдам недостацима на аутомобилу као што то многи наши возачи имају обичај. Аутомобиил су ме служили онако како су направљени и припремљени.- Искрен је Петровић. Најбољи резултати које је постигао у досадашњој каријери били су друго и треће место на брдским тркама на Авали. Дражи овог спорта међутим нису само пехари и шампањци.
-Понекад је вечера добијена од ривала на опклади много слађа. Нарочито када је предмет опкладе пласман у трци. Са мојим пријатељем Александром Тошићем три пута сам се до сада кладио и добио вечеру за друштво. Прво 1992 у Новом саду када сам стартовао са 21 а он са 18 позиције и успео да га обиђем пре првог круга као што сам обећао. Други пут исте године на Авали кад сам најавио да ћу да га победим за више од 10 секунди и било је неких 16 мада он и дан данас признаје само 10. Последњи пут сам му узео вечеру на кружној трци у Нишу пошто сам постигао боље време на тренингу. На моју жалост он од тада више није хтео да се клади.- Рекао је Милош Петровић на крају разговора који смо водили једне августовске суботе док су његови другови и ривали увелико возили квалификације за недељну трку у Крагујевцу.
- Прво сам мислио да изостанем чисто из финансијских разлога јер је за бензин, спавање, храну, стартнину и осигурање потребно најмање око 12.000 динара. Када сам некако скупио новац и одлучио да ипак идем, предњи леви точак ми је једноставно блокирао из само њему знаних разлога. Кажем то јер сам га скинуо и пола сата покушавао да откријем у чему је ствар али нисам успео. Када сам га поново саставио све је било у реду али сам ја одлучио да останем код куће. Ваљда је и то била нека поука... Жељко Регода Политика Ауто свет.

Владимир Маринковић, српски политичар, потпредседник Народне скупштине Републике Србије и функционер Српске напредне странке.
По досељењу на Бањицу, после 2000. године, живео је у Булевару ослобођења број 106. где му и данас живе родитељи. Рођен је 17.02.1976. године у Београду. На парламентарним изборима 2007. и 2008. годинеје био кандидат на листи Покрета снага Србије. Исте године се придружио Социјалдемократској партији Србије, Расима Љајића. Изабран је за народног посланика 2012. године на изборној листи коју је чинила коалиција окупљена око Демократске странке. Марта 2020. године постаје члан Српске напредне странке. Активно сарађује са представницима Државе Израел. Извор Википедија.

Небојша Радосављевић - Чупко режисер. Живео на четвртом спрату Булевара Ослобођења број 110. где му и данас живе родитељи.
"Рођен је 21.09.1966. године у Београду. Небојша Радосављевић је познати филмски и тв редитељ. Дипломирао је режију на ФДУ у Београду. Режира филмове и пише сценарија од 1982. Сценариста и редитељ бројних документарних и тв филмова и награђиваних музичких спотова најактуелнијих југословенских и српских бендова. На пољу дугометражног филма дебитовао 2008 године филмом Милош Бранковић. На ТВ је био ангажован као помоћни редитељ популарних тв серија Синђелићи, Ургентни центар, Жигосани у рекету, Погрешан човек. Живи у Београду."
Извор Википедија.
Небојша је између осталих режирао и документарни филм Шампион који је делом сниман и у бањичком бокс клубу Serbian Fighter.

Маја Милатовић водитељка емисије Трик шоу (3К Show) некадашњег "3К - Трећег Канала" и партнерка чувеног водитеља Воје Недељковића. Живела је у Булевару Ослобођења број 100.
"Почетком 90-тих реализовали смо 3К СХОW са Мајом и Војом. У то време, водитељи нису само седели и причали са својим гостима, -јавним личностима-, о актуелним темама и њиховим новим -пројектима-. Маја и Воја су постали истински шоумени уз малу помоћ екипе ентузијаста."
Трик шуо је била емисија у којој би се такмичиле две екипе из области филма, музике и спорта.
Као девојчица, уз своју вршњакињу глумцу Ивану Жигон, појављивала се кратком рецитацијом у четрдесет и петом минуту филма Весне Јанковић Један дан из 1977. године.

Јелена Влаховић уредница музичке емисије Три боје звука која се емитује на каналу РТС-1. Рођена је 27.07.1979. године. Живела је на 12. спрату у Булевару ослобођења број 110. на "Другаку" и у основној школи Бора Станоквић била је непарна смена одељења VIII/3. Јелена данас живи у једном од пет солитера, на Бањици.

Бранислав, Бане, Димитријевић у насељу познатији као Анђа, асистент студија и омиљени колега и другар за шалу познатог водитеља, такође комшије, Ивана Ивановића. Надимак Анђа је добио јер има шут за три поена као Анђелија Арбутина и у тројкама је непогрешив као она. Рођен је 1972. године у Београду и готово цео житов је првео на Бањици на осмом спрату у Булевару Ослобођења број 98.

Душан Трифунчевић - Макса, познатији као Лепи Бора. Чувени басиста пратећег бенда „Слатки грех“ у коме је певала највећа Југословенска звезда, Лепа Брена. Иако је живео на релацији Нови Сад - Бањица. Његова ћерка Милица (удата Јеремић) је рођена и одрасла је на Бањици. Увек драга Миси Лепојка, која такође има своју музичку групу под називом Missy The Band. Живели су на четвртом спрату у Булевар Ослобођења број 112.
Рођен је 25.05.1950. године у Београду. Заједно са бендом „Слатки грех“ глумио је у прва двадела комичног филма „Хајде да се волимо“ у коме су главне улоге управо Лепа Брена и бенд „Слатки грех“ . Преминуо је 24.02.2014. у Новом Саду.
„Лепи Бора рођен је превремено са седам месеци и био је тежак свега 1.800 грама. У петој години почео је да свира хармонику, у седмој виолину, а у десетој гитару. У четрнаестој години оснива свој први бенд, а у шеснаестој је почео професионално да се бави музиком. Са 25. година сели се у Дубровник, а потом у Минхен. Члан „Слатког греха„ постао је 1981. Годину дана касније на наступу је упознао прву супругу, која му је 02.03.1984. године родила ћерку Милицу, и у току концерта у Бањалуци саопштили су му радосну вест. У фебруару 1994. поново се жени и у новом браку добија ћерку Јовану. Тад креће у соло каријеру, а деценију касније дефинитивно напушта естраду.“ Извор дневни лист Курир

Александар Саша Матић гитариста и вокал бенда Буквар Буквар. Саша је рођен 15.02.1970. и од изградње насеља па све до 2018. живео на осмом спрату у Булевару Ослобођења број 110. Комшија са спрата му је и био Радован Стојичић - Баџа.
-Почетак настанка Буквара везује се за бенд „Креденц Порно” који је настао 1993. Креденц Порно издаје два албума и бива проглашен за најперспективнији млади бенд, заједно са Јарболима 1995. “Креденц Порно” престаје са радом 1996. године тада свако одлази својим путем, гитариста Вуја постаје Дипломирани Архитекта, Ирена Роган (Клавијатуре) и Уроч Фисић (труба) имају своје бирое. Бубњар Пумпи је био активан у бенду Авангарда а сада је службеник у банци. Сале Матић је наставио у “Буквар Буквар” (алузија на Дуран Дуран) који је оформљен заједно са Зеркманом 1996. године. Група је тада била на трагу Дисциплин А Кичме. 1998. објављују албум На Палуби Обданишта(1999). Исте године у проширеном издању енциклопедије ЕX ЈУ Р`н`Р, Петра Јањатовића бенд Буквар Буквар је сврстан у каталог новијих бендова. 2000. - 2002. Матић је био концертно активан са бендом Дарко Џамбасов и Фртаљ Буквара. Снимају песму за потребе филма Муње а песма Суперстар је обрада од групе Тиме. 2002. године Сале Матић уз помоћ пријатеља, Марка Грујића (сниматеља), Бориса Буњца (перкусионисте), Јове Јовића из ДЛМ - а, “Буквар” снима и издаје албум Улитилу (2002). Исте године Матић тј “Буквар” последњи пут концертно изводи своје песме. 2004. године песма Само Реци Не била је у филму Кад Порастем Бићу Кенгур која је уз помоћ слушалаца радија Б92 била једна од најслушанијих те године. 2006. у студију Бориса Буњца, “Буквар” снима албум Тика Така Бум. Од свих песама највише се истако сингл Ритам срца који су слушаоци поп-бокса изгласали као најбољи те године.У припреми је четврти албум који ће изаћи у току 2012. под називим Рок(око).
Године 1988. Инспирисан тада популарном сарајевском тв серијском емисијом Топ Листа Надреалиста, Саша се са другарима из насеља игра снимајући се видео камером у свом стану и у подруму зграде. Тај „Пројекат“ тада назива именом Ozon Sylva Menja Viklere.

Рокабили момци који су у времену ратних деведесетих форсирали, за оно време, можда мало другачији музички правац, моду и културу.
Дејан Љубеновић са седмог спрата Булевара oслобођења број 108. гитара и вокал. Рођен 29.08.1977. године. Од детињства заљубњеник у Елвиса Прислија и идејни творац и провобитни покретач тада тинејџерске Рокабили групе која се првобитно звала „Baby Kate“ да би касније променила име у „Crossfire“. 2003. године гитару је на кратко заменио контрабасом са којим је свирао у бенду Grandpa Candys, да би се нешто касније са истим инструментом прикључио групи Moon Patrol. Као дечак је тренирао карате, једнако предано како ће касније свирати гитару. Карате је учио од Мирсада Ризвановића Мирзе и Момчила Иваза Ганге које смо такође поменули на овој страници. Из тог периода неки памте одлазак на зимске припреме и такмичење пред полагање за Дејанов браон појас, где се у тренуцима опуштања са пар другара шетао по залеђеном језеру после чега је од Ганге добио лекцију коју вероватно никада неће заборавити. По окончању музичке каријере преселио се у Аустралију где је радио алпинистичко висинске радове на високонапонским далеководима. Упоредо са тим поново се вратио борилачким спортовима и у ММА борбама дошао на праг професионалних мечева. После десет година у Аустралији вратио се у Србију, данас са супругом Ксенијом и ћерком Таром живи у Суботици али се не бави музиком.
Никола Драговић рођен 08.05.1976. године а другог спрата Булевара Ослобођења број 102. ритам гитара и вокал. Никола се појављивао у емисији Први глас Србије где је изазвао изненађујуће позитивне реакције широке публике и показао да овај запостављени правац музике има потенцијала да поново буде популаран на овим просторима као што је био крајем 1980-тих и почетком 90-тих. У последње време наступа са бендовима који носе називе Havana Whisper (2002),Nick Drag (2011), Acoustic Bugz, и од фебруара 2020. године Tennessee Wankers.
Иван Ковачевић са десетог спрата Булевара Ослобођења број 108, контрабас. Рођен 1977. године. Завршио музичку школу, џез одсека, „Станковић“ и 2001 године одлази у Барселону где наставља студије музике у школи која је била одељак Берклија. По пресељењу у Барселону где и данас живи и ради био је члан бенда Лос Мамбо Џамбо (2009.) а данас је члан изузетно популарног бенда Барселона Џипси Балкан Оркестар (БГКО) који је настао 2012. године такође у Барселони, када се једанаест музичара окупило у Барселони на прослави Светског дана Рома. Бенд је снимио и документарни филм као турнеју по градовиам и адресама рођења чланова бенда, па се тако у филму види и Иваново насеље Бањица. Филм је назван Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra: European Summer Tour 2014.

Јана Пауновић, млада музичка звезда која је 26.11. 2017. године, са својом другарицом и колегеницом, Ирином Бродић, представљала Србију на дечијој евровизији у Тбилисију у Грузији.
Јана се такмичила и у домаћем музичком такмичењу организованом за децу старости до 15. година „Пинкове зведице“. Учествовала је на многиммузичким такмичењима и наступима. Свира контрабас са којим је на неколико такмичења освајала прве награде. Плеше џез балет и позајмљивала је глас јунаку Максиму у цртаном остварењу Максимове авантуре који се емитује на радио телевизији Србије (РТС).
Рођена је 07.02.2004. године. Живи у Булевару ослобођења број 116.

Небојша Дамњановић историчар и кустос Историјског музеја Србије. Комшија Небојша је живео у Булевару ослобођења број 108. али данас поред те адресе живи и на једној другој локацији.

Никола Чобић вишеструко награђивани писац поезије и приповетки коме су четири песме објављене у Летопису Матице Српске. Аутор је збирке песама "Између чекића и наковња" и добитник песничке награде Бранко Миљковић.
Оснивач је и гитариста инди рок бенда Принцип, чији интервју можете прочитати овде. Од 2002. године оснивач је и уредник лондонског магазина независне поезије The Wolf. Колумниста је интернет портала Нови Полис.
Никола је рођен 13.07.1975. одрастао је у броју 108. а од 1991. године живи у Лондону где између осталог ради и на окупљању наших људи у виду приватних забава домаће музике посредством компаније Ексер. Интервју поводом наступа групе "Принцип" као предгрупе Рибљој Чорби можете прочитати овде.
2024. године појављивао се у другој и трећој епизоди серије Ваздушни мост, настале из филма Хероји Халијарда, где је тумачио је лик мајора Арчија Џека.

Бојан Узелац, познатији као Радиоактивни Комарац, рођен је 1990. године. Живео је у броју 104. да би се касније преселио у број 94. Завршио је новинарство у Београду 2013. године. Са непуних деветнаест година написао је новелу Ђавоља игра иза које је уследио роман Статиста. Бојанове приче представљају критику модерног живота младих људи у Београду из угла учесника.
Бојан је син Драгана Узелца кога ћемо такође поменути на овој страници.

Предраг Јовић познатији по надимцима Цвик или Џо, један од два аутора новог спорта Вилбал насталог у Србији. Спорт је настао на југу Србије у Владичином Хану а његови творци су Предраг Јовић и бивши кошаркаш, Владан Вучковић. Прва званична утакмица одиграна је у септембру 2013. године.
Рођен је 04.12.1968. године и од 1980. до 2003. године живео у Булевару ослобођења број 106. Након чега се преселио у родно село Стубал код Владичиног Хана. Оснивач је и фронтмен музичке рок групе Јужни Јужни Бенд. Свестрани је уметник, песник, сликар и гравер на камену. Од 2020. године припадник је политичког покрета "Метла 2020".
Више о Вилбалу можете видети кратком филму на овој адреси као и у емисији Квадратура круга. А целу утакмицу можете видети на овој адреси.

Мирослав Христодуло бивши комшија из Булевара ослобођења број 98. Мирослав је био посланик народне скупштине као члан странке Социјалдемократска унија у којој је био од њеног оснивања, 1996. године и то с чланском картом број 1. Рођен је 1972. године, ишао је у основну школу Бора Станковић а касније је студирао математику на Природно математичком факултету у Београду. Био је оснивач је Југословенског удружења за рачунарске комуникације YUCCA (Yugoslav Computer Communication Association) и и члан управног одбора Студија Б. Појављивао се у филму Породица из 2015. године где је играо радника обезбеђења. Исти филм се може пронађи и под називом Држава из 2013. године. Свирао је гитару са групом Ребел Стар и новосадском групом Минстрел.

Корона

У доба планетарне пандемије вируса Корона, када су на снази биле ригорозне мере опреза у виду кућних карантина и што мањег међусобног контакта људи, Другак је 09.04.2020. својом музиком развеселио виолиниста Данило Анђелковић.
На овом месту уз Данила Анђелковића поменућемо и Бору Ескића, гиратисту који је 20.04.2019. године такође увесељавао Бањицу својом музиком на пијачном платоу код Солитера а који ће 2020. године постати познат широј јавности са песмом Караконџула.

Домаћи филмови снимани Другаку

Мој тата на одређено време , филм снимљен 1982. године као Наставак комедије Рад на одређено време, сниман је и на "Другаку".

Сунцокрети. Поред Солитера и школе које смо навели и чије слике смо приказали на тим страницама, једна сцена са глумицом Рахелом Ферари из филма Сунцокрети снимљена је испред Булевара ослобођења број 88. на "Другаку".

Јутро ће променити све, једна кратка сцена пред крај шесте епизоде серије Јутро ће променити све емитоване 2018. године у којој се лумица Јована Стојиљковић и глумац Милош Влалукин појављују испод „мостића“ снимљена је између Првака и Другака. У наставку сцене они се пењу степеницама ка Булевару ослобођења број 92.

Кљун. Током 2020. године на Прваку и Другаку снимана је серија Кљун. У серији главна глумица Ивана Вуковић живи на Прваку у Булевару ослобођења број 68. У првој епизоди можете сазнати занимљив податак да је песму Fly Robin Fly написао рођени суботичанин Силвестер Леваи.

Црна Свадба, серија у којој глумац Уликс Фехмију игра Петра Ћирића који живи на осмом спрату у Булевару ослобођења број 114 на Бањици, у стану окренутом ка трамвјаским шинама. У првих десет епизода прве сезоне серије, насеље Бањица или стан Петра Ћирића појављују се у готово свакој епизоди.

Серија Учитељ по којој је снимљен филм Идемо Даље. Иако ни филм ни серија нису снимани на Бањици поменућемо га на овој страници због два тадашња дечака који такође нису живели на Бањици али су добар део свог тинејџерског детинства провели дружећи се са бањичким вршњацима са којима се друже и данас. Миљан и Иван Кунијевић који су живели у Толстојевој 58. на Дедињу и чија је мајка Нена Кунијевић остала упамћена по извлачењу синова из рата у Словенији 1991.

Комшије са Другака који су се појављивали у медијима

Гордана, Гоца, Орлић, живела је на првом спрату у Булевару ослобођења број 108. појављивала се у неколико епизода серије Бољи живот.

Покојни комшија из Булевава ослобођења број 116. коме на жалост нисмо упамтили име, појављивао се у филму Сабирни центар.

Гордана Кузмановић као оператер који ће радити на прослеђивању порука послатих преко пејџер уређаја, почетком деведесетих година XX века, заједно са тадашњим републичким министром за саобраћај и везе Алексом Јокићем, појавила се у новинама и Другом Дневнику телевизије РТС-1 поводом пуштања у рад Пејџинг система Србије. Гордана се помиње и у поглављу Историја на слици из споменара ђака првака основне школе „Филип Филиповић“ као и на слици на која се налази на овој страници у пасусу о филму "Мој отац на одређено време".
У време заједничке државе, Југославије, новине су објављивале имена родитеља који су тог дана добили бебу, па су се тако у новинама нашла и имена Горданиних родитеља.

Снежана Томић генерације 1970. која је живела у Булевару ослобођења број 112. У реклами за „Биомед“, производ за мршављење, деведесетих година, изговара тада „чувени“ слоган Да си Биомед 4 пила, у аутобусу би била.

Наташа, Јевтић, Бранковић. Слично Снежани, крајем деведесетих или почетком двехиљадитих година, по граду су могли да се виде билборди који су рекламирали Југобанку. Такође и у неким новинама се појављивала идентична реклама на којој је заштитно лице била такође наша бивша комшиница Наташа, тада Јевтић, данас Бранковић. Наташа је рођена 01.03.1977. године и живела је у булевару Ослобођења број 110.

Милош Красић - Краса, рођен 1970. године, бивши комшија из приземља Булевара ослобођења број 112. појављивао се у споту песме Неко те има ноћас групе Ван Гог. Краса у споту носи шлем са шиљком на врху и у сцени испијања пива седи скроз десно за столом. Спот је режирао наш поменути комшија са Другака Небојша Радосављевић - Чупко. Краса се појављивао и у споту за песму Гаће групе Тап 011. Краса у споту носи шарену кошуљу и тегет качкет и плеше иза шанка. На овој слици је скроз десно.
2015. године Милош је написао песму Аутопут, отпевао је на гитари и снимио спот. А овде преносимо текст Красине песме:
- Ауто пут, к'о око пун,
Асфалт се топи усијан,
Припекла звезда у овај „касни“ (неразумљиво) дан
Палац ми подигнут, оће ми стати овај пут
Као камион ил' какав наркоман.
Нигде воде, сунце гадно пече
Црћићу док не падне вече
Балкански прости сине, где си пошо у сред врућине
С' мало среће и још мање лове
Мрзим Бога, псујем себе нека цркнем ко ме јебе
Ал шта могу кад ме море зове
Нигде воде, сунце гадно пече
Црћићу док не падне вече
Гутају ми ноге миље, леђа ранац једва држе
Распадају ми се гиље а ја ходам брже
Смрди бензин и прашина, срце пуца глава клоне
У глави ми рок машина,
Динг донг звона звоне динг донг звона звоне
Прикочи лимузина, унутра нека немица фина
Пошла да се сунча, бела ко креч
Не верујем себи самом, шта ћу ја са таквом дамом
Упадам у кола ко турчин у Беч
Нигде воде, сунце гадно пече
Црћићу док не падне вече
Гутају ми ноге миље, леђа ранац једва држе
Распадају ми се гиље а ја ходам брже
Смрди бензин и прашина, срце пуца глава клоне
У глави ми рок машина,
Динг донг звона звоне динг донг звона звоне -
Милош је преминуо 17.11.2021. године, сахрањен је на гробљу "Збег" у Борчи на парцели број 45А, место број 7.

Мироје Маровић са својом супругом Наташом у емисији Ово је Србија на РТС-1, дана 16.06.2020. године говорио је у узгоју органиских јагода.
Мироје је припадник генерације 1973. Живео је у Булевару ослобођења број 112. где и данас има родитељски стан. У време оне старе велике заједничке државе док смо сви били мала безбрижна деца, поред фудбалских дербија, у којима је био играч екипе „Партизана“а о којима смо више писали у поглављу Солитери, Мироје је током летњих распуста умео да организује и „Олимпијске игре“ по Другаку. Трчале су се штафете, скакало се у даљ у песак код улаза 102. са залетом из правца Трафике. Није било битно да ли неко има пет, петнаест или двадесет и пет година, сва деца су се дружила заједно и сви су били другари.

Владимир Радовановић - Коша (22.09.1973. 17.05.1973.) дечије лице које смо сваке среде гледали на малим екранима у уводној шпици серије дечијег образовног програма Коцка Коцка Коцкица. Надимак Коша добио је као дете које је учествоваоло у дечијој емисији Коларићу Панићу, па због тога Коларић па Коша. А неки су га, због "Коцкице" звали и Влада Коцкица. Коша је до почетка деведестих година живео у Булевару ослобођења број 106. ишао у основну школу „Бора Станковић“ у одељење 8/1 са Миланом Искриним - Миксером, Миројем Маровићем које смо помињали на овој страници и Срђаном Бабовићем кога смо ћемо поменути на страници Душевна. Изненада је преминуо у сну. Сахрањен је 19.05.2021. на Новом гробљу. Коша је био омиљен друг, добар син, брат и супруг.

Милош Бајчетић из Булевара ослобођења број 110. На телевизији РТС у емисији Добро је, добро је знати 21.12.2019. године, на тему истраживања и новим сазнањима у базичним наукама. "Др Милош Бајчетић је неуропедагог и лекар. Професор је на Медицинском факултету на предмету Хистологија и ембриологија, као и на предметима из области медицинске едукације (педагогије). Поборник је смислене употребе савремених образовних технологија у настави (покретач Ретилицума – портала за онлајн учење Медицинског факултета у Београду, првог таквог портала на овим просторима, од 2004. године).“ Преузето са ове интернет адресе.

Ракочевић Петар - Пека, рођен 1987. године, из Булевара ослобођења број 110.
У емисији На крају дана са Ђуком емитованој 06.02.2020. године коју води народни посланик и наш комшија из Солитера Владимир Ђукановић, гост је био такође наш комшија са Другака из броја 110. Петар Ракочевић од малена свима познатији као Пека. У емисији можете чути све о муралима насликаним на Бањици.

Стеван Вујасиновић, рођен 1976. године, комшија из Булевара ослобођења број 100. у емисији Шта радите бре 12.06.2019. говорио је на тему екологије и заштите животне средине.

Хаџи Радомир Петровић комшија из Булевара ослобођења број 98. Сликар, конзерватор и историчар уметности у листу Политика 10.08.2013. године. говорио је поводом свог професионалног ангажовања на чишћењу живописа српске православне Цркве Ваведење Пресвете Богородице (1863) у селу Бело Поље код Пећи, која је запаљена током 1999. године.

Ненад Срећковић, бивши комшија из приземља Булевара ослобођења број 98. припадник генерације 1976. појављивао се у четвртој епизоди документарног серијала Срце Злочина, емитованој на тв РТС дана 29.10.2019. и давао објашњења из сфере животног осигурања.

Драган Узелац рођен 07.06.1964. године у Задру и Данило Јанковић рођен 1972. године, као представници насеља Бањица били су домаћини на телевизији Б92 у емисији Предграђе, 15.10.2011. године. Драган Узелац - Уки је живео у Булевару ослобођења број 104. па се преселио у број 94. Данило је пре пресељења у Америку живео на Прваку. Данило у поменутој емисији напомиње да је бивши председник Југославије, Слободан Милошевић осамдесетих година имао стан у Солитерима у коме је наводно живела његова ћерка Марија. Како ово нисмо успели да потврдимо из још неких извора породицу Милошевић нисмо додавали међу познате становнике Солитера.
Драган је отац Бојана Узелца познатијег као „Радиоактивни Комарац“ кога смо такође помињали на овој страници.

Марија (21.06.1952. - 01.05.2021) и Јелена Клинић из Булевара ослобођења број 92. На протесту опозиције 13.04.2019. давале су изјаву у Дневнику телевизије Н1. Комшиницу Марију можете видети од времена 15:13 до 15:27 на овој интернет адреси. A заједно и Марију и Јелену времену 14:45. на овој интернет адреси
Јелена Калинић се такође појављивала и у јутарњим вестима тв Студија Б, у кадру са премијерком Аном Брнабић, са кинеског међународног сајма извоза EXPO у Шангају. А 27.10.2021. и у листу "Новости".
14.07.2014. Марија и такође покојна комшиница Верица Маровић из 112. Изашле су у новинама Курир поводом приче о одрастању Новака Ђоковића и његовог кума Невена Марковића на Другаку.

Марија Ковачевић, као најмлађи члан оркестра музичке школе Петар Коњовић на гостовању у емисјији Београдска Хроника половином јула 1990. године.
Maрија је рођена 12.05.1978. године и живи у Булевару ослобођења број 94. У основној школи Бора Станковић ишла је са генерацијом 1977. У исто одељење VIII/3 са Дејаном Љубеновићем кога смо такође поменули на овој страници.
Повод за гостовање у београдском програму била је управо завршена турнеја музичког ансамбла по западној европи. На тој турнеји наступали су и у паришком Нотр Даму и то је тада директно преносила француска државна телевизија. Повод за одлазак на запно европску турнеју било је издање грамофонске плоче Choir and orchestra school of music -Petar Konjović- Belgrade”
Поред Марије члан ансамбла била је и наша комшиница Наташа Лабовић која је свирала виолончело а о којој смо више писали на страници Окретница.
Име Маријиног деде по мајци, Драгана Кљуковнице, налази се на, 621. страници књиге са списком логораша која се налази у бањичком логору. Драган Кљуковница је пре заробљавања у логор изгубио четворо мале деце.

Ивана Митровић Ћирић, комшиница из булевара ослобођења број 114. Појављивала се више пута у емисији 150 минута, телевизије „Прва“ у којој је обшањавала коришћење услуге изнајмљивања Стан на дан. Ивана је рођена 18.02.1981. године и млађа је сестра покојног Мија Митровића - Микице кога ћемо такође поменути на овој страници.

Бојана Стојчевић из Булевара ослобођења број 106. Бојана је 2014. године учествовала у кулинарском тв серијалу Моја кухиња моја правила у коме су се учесници такмичили у кувању. Серијал је имао 60. епизода у трајању од по 90. Минута.

Мејра Кијац признати дефектолог и логопед са више од тридесет година искуства у свом раду, 2018 године у нишком дому здравља, одржала је предавање на тему дислексије. Комшиница Мејра од изградње насеља живи у Булевару ослобођења број 112. Комшије из насеља којима је помогла о њој говоре као једном од најцењенијег дефектолога на Балкану.

Слађана Недељковић из броја 106. припадница генерације 1971. снимљена 04.05.2023. камером телевизије "Н1" у прилогу везаном за давање крви повређенима из школе Владислав Рибникар у догађају који је потресао Србију.

Јасминка Лазаревић Чолић и Горан Чолић Чола, 26.12.2023. радио телевизија Војводине свој прилог из културе посветила је изложби, наше комшинице са Другака, Јасминке Лазаревић Чолић која је својим вајарским делима од теракоте затворила изложбу у Сенти. „Поред тога што ви, када радите у глини, ви морате њу да поштујете. Она вам пружа безброј могућности. Ви морате да испоштујете неке ствари, које она захтева од вас. А то је материјал који је годинама, миленијумима стајао негде и крчкао се. Тако да сам ја једноставно ту теракоту заволела и у њој се најбоље сналазим“ Такође Јасминкин покојни супруг Горан Чолић Чола појављивао се у серијалу „Дневник бициклистa“ коју је емитовао РТС у два наврата. Серијал је имао пет епизода али нисмо сигурни да ли се емитовао 2010. године. Серијал је био замишљен као промоција бициклистичког туризма кроз Србију и Чола је био део тима који је бројао не више од пет људи а који су возили од Суботице до Петровца на мору. Један од чланова експедиције а могуће и вођа био је и македонски режисер Димче Стојановски кога смо 10.06.2021. године покушали да конктактирамо путем Фејзбука али у томе нисмо успели. Такође смо се у истом том периоду 14.06.2021. одлазили до зграде РТС-а на чијем улазу су нас упутили на емаил адресе РТС архиве, којој смо упутили молбу да би волели да дођемо до свих пет епизода поменутог серијала, међутим ни од архиве РТС-а никада нисмо добили никакав одговор. Жеља нам је била да поменуте епизоде поставимо ја Јутуб и на тај начин сачувамо сећање на Чолу (14.01.1964. - април 2021) Постојао је и писани текст о том серијалу и он се налазио на овој адреси али на жалост изгледа да више не постоји на интернету.

Павле Пиндовић се 28.01.2024 појављивао у емисији Јутро тв Прве где је говорио о пожару који је његова породица преживела 14.01.2024. године у коме им је изгорео цео стан. „Павле Пиндовић је спавао када је до пожара дошло. Било је рано ујутро, када су пожар локализовали у соби његове баке, која је била на другом крају стана. Павле је заједно са својим оцем покушавао да угаси пожар, али безуспешно. У једном тренутку, како Павле објашњава, "прорадио је инстинкт и паника и само су се евакуисали на кров", будући да је породица живела у поткровљу.“

Божо Вукашиновић, 11.02.2024. појављивао се у јутарњем програму РТС-а као потпредседник савета за лифтове у привредној комори Београда, где је говорио на тему проблема одржавања, реконструкције и модернизације старих лифтова и шта грађани као корисници у будућности могу да очекују у виду наплата и финансијских трошкова.

Комшије са Другака који су нас прерано напустили

Славица Цекић (1982. - 24.12.1998.) свакодневно је, од куће ка школи, кроз парк ишла ужурбано, предано и вредно. Одговорна, тиха, ненаметљива.Бог оне најбоље вероватно узме себи најраније. Имала је само шеснаест година, сахрањена је на Новом гробљу на парцели број 55. место 74.

Јована Поповић (1985. - 16.02. 2013.) Три сестре које су се доселиле у улаз 108. деведесетих година. Живеле су на Бањици неколико година па се са родиотељима преселиле у Вишњицу. Најмлађу од њих три, Јовану, неки мало старији од ње памте као девојчицу која се на Другаку, са својом другарицом из броја 106. рекетима добацивала тениском лоптицом јер су обе тренирале тенис. Увек би дарежљиво пружала свој рекет да се и други опробају, ко год би то пожелео. Сахрањена је на гробљу „Лешће“ на парцели број 4а, место број 121.

Ивана Лемић Миљевић (1981. - 26.01.2019.) Као и њен супруг, комшија Саша, предиван човек, тако је и његова супруга Ивана била блага, тиха, ненаметљива и готово неприметна особа. Заједно са супругом Сашом држала и часове модерног плеса у плесној школи у студенстком дому "Четврти Април". Сахрањена је на гробљу „Ороловача“ на парцели број 28а место број 89.

Драган Ђукић - Баја (29.09.1978. - 12.09.1997.) У насеље се доселио неколико година после изграде насеља. На девети спрат Булевара ослобођења број 110. у стан који је имао поглед на парк. Имао је мало другачији бицикл, ни мали ни велики, некако средњи. Са мањим точковима. Зелене боје. Као Поника, Виолета. Кад седне на њу био нижи од од осталих другара са којима је играо јурке бициклама по парку. На тој малој бициклици, морао је да мота педале бар дупло брже и дупло више него други на „нормалним“ бициклама. И из улоге оног који јури хватао је оне који беже, као муве. А кад је бежао бежао је једнако добро као и неки који су до до тада били „без конкуренције“. Кад заврши свој дневни пут који га је у оно време водио у ко зна какве све пустоловине умео је да седне са пар вршњака комшија испред зграде и да на свој духовит начин препричава где с ким и шта му се све дешавало. Превише млад, у једном превише нагло и превише драстично промењеном, превише брзом и превише суровом времену, напустио је овај свет са непуних деветнаест година. Сахрањен је на Централном гробљу.

Кикинђанин Дејан - Кики (20.08.1975. - 26.06.2008.) Весео и омиљен међу комшилуком свих генерација. Свакодневна атракција која остане испраћена од стране свих у парку када на свом препознатљивом жутом троточкашу пројезди од свог улаза 104. ка 114. и улети у десну па одма затим у леву кривину при чему се троточкаш обавезно подиже прво на леви и предњи док је десни точак у ваздуху а одма затим на десни и предњи док је леви високо у ваздуху, после чега поново „пада“ на сва три точка и нестаје поред 116. ка трафици и даље дуж насеља.Човек који ће вас угледати на станици како се смрзавате на подебелом минусу док чекате аутобус који у оно време 1995. - 1996. ако и дође шансе да у њега уђете биће минималне. Који ће инсистирати сиреном и махањем да уђете у кола, која уопште не иду у вашем правцу, одвешће прво вас тамо где сте кренули, па тек онда отићи својим путем на потпуно други крај града, возећи мајку код лекара.Човек који ће код аутомеханичара доћи у радном комбинезону, поправљати свој аутомобил заједно са аутомеханичарем, платити и преплатити поправку као да није лежао под аутомобилом заједно са мајстором коме је не само додавао алат већ и помагао све време. Вољан и предусретљив да свакоме понуди помоћ везану за било шта. Другачијег него овде описаног, а за његовог живота, његов најближи комшилук није га упознао.Човек чији је одлазак изазаво мук, неверицу и шок међу комшијама свих генерација. Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у породичној гробници на парцели број 47.

Мијо Митровић - Микица (12.08.1974. - 15.10.2004.) Живео је на деветом спрату у Булевару ослобођења број 114. Увек насмејан, специфичног смисла за хумор и кад је било тешко све је окретао на шалу и на разбибригу. Реч „тешко“ његов речник није познавао. Није било посла који му је био тежак или стран. Вредно је радио чега год да се дохватио. А у оним неким временима поштен новац се стицао нездравим темпом у незавидним условима. Истрајност, посвећеност, колегијалност, самоиницијативност и пожртвованост на послу, на жалост, платио је највишом ценом. Сахрањен је на гробљу у Кумодражу.

Ракочевић Предраг - Рачко (1977. - 04.05.2015.) Живео је на трећем спрату у Булевару ослобођења број 92. Хтео је да ради. Доживео и губитак, премладог, блиског пријатеља, Младена Пивца из броја 90. настрадалог струјним ударом високог напона магнетног поља напуштеног вагона. Чврст и достојанствен и када га је ломио бол којим није оптерећивао друге. Његова урна се налази на гробљу у Тополи.

Младен Пивац - Млађа (25.02.1980. - 13.03.2001.) Живео је у стану у приземљу у Булевару ослобожења број 90. Као тек уписани студент одлучио је да од Више туристичке школе, са Бановог брда, пешке прекрати пут кроз Кошутњак и Топчидерски парк до Бањице. Испод кошутњачке шуме налази се железничка пруга. Био је са другаром из насеља Матовић Зораном Чозијем генерације 1977. из Беља. Негде баш на прелазу пруге, зазвонио му је мобилни телефон па како није имао домета помислио је да ће остварити бољу везу ако се попне на вагон. Без физичког контакта са мрежом, чим је промолио главом близу контакне мреже преко које се напаја локомотива од силине магнетног поља и струјног удара одбачен је далеко од места удара. Сахрањен је на Централном гробљу на парцели број 11a, место број 138.

Мисић Марко (05.09.1980. - 28.05.2020.) Живео је на првом спрату у Булевару ослобођења број 92. Годинама је активно тренирао рукомет у Црвеној Звезди, цело насеље је полагало наде и видело га као будућег професионалног и познатог рукометаша. Био је увек весео, миран и доброћудан дечак, момак а касније исти такав отац троје деце. Преминуо је после дугогодишње битке са болешћу. Сахрањен је на Централном гробљу.

Владимир, Влада, Николић (24.05.1977. - 16.05.2020.) Као потомак старих староседелаца Бањице, одрастао је и целог живота живео на првом спрату у Булевару ослобођења број 102. Као дете изузетно пендатан да би такав остао целог свог живота. Све око њега морало је да буде беспрекорно уредно, чисто, на свом месту. Волео је несвакидашње лепе жене и добре аутомобиле. С тим у вези памти се његова реченица: "Жена може да ти буде и са села али кола морају да буду из Немачке". Био је поносан на чињеницу да је он староседелац Бањице чија се кућа налазила на адреси Макаријева број 6. на месту данашње школе Бора Станковић. Увек смирен, одмерен, галантан, спреман на другарску пристојну шалу, да застане, нашали се, позове на пиће. Влада је умро на ВМА изненада после краће болести, сахрањен је на бањичком гробљу.

Часлав Спаић - Чаја (1969. - 2015.) Два брата, старији Игор 1967. и млађи Часлав (1969-2015) Спаић. Игор је волео баскет а Чаја је тренирајући ватерполо био како кажу један од бољих ватерполо голмана. Живели су у Булевару ослобожења број 108. на деветом или десетом спрату са погледом на Кошаркашки терен.Једна од упамћенијих анегдота везаних за њих каже да су у то неко доба, инсталирали дечију љуљашку одма уз прозор собе и да су се љуљали на њој из све снаге, са отвореним прозором. Тако што би телом излазили из стана кроз прозор и враћали се у стан опет кроз прозор. Љуљајући се на дечијој љуљашци. Старије генерације препричавају како их је Чаја док се љуља дозивао са прозора да дођу на љуљање. Чаја је преминуо од последице инфаркта, крајем јуна 2015. године. Сахрањен је на гробљу „Лешће“.

Владан Тодоровић - Ћопа (28.09.1966 - 05.12.1991.). Ћопа није био са Бањице, живео је уулици Косотолачка број 9. на горњем Вождовцу али га наводимо међу бањичаре као главног предводника извиђачког одреда Филип Филиповић чије су просторије на Бањици биле смештене у месној заједници у Булевару ослобођења број 94. - 96. дакле на Другаку. Тадашњи чланови извиђачког одреда били су многа бањичка деца.
Тих неких осамдесетих година по основним школама постојале су разне секције чији је циљ био да деца поред школских обавеза развијају и таленте, креативности и интересовања којима су склони.Задатак наставника је између осталог био и да препозна дечије склоности и да покуша да их усмери и на секције типа: Драмска, Музичка, Ликовна, Спорт, Рецитовање и читање такмичењем до такозване „Читалачке значке“, такмичења у математици, и слично. Поред наведених секција школе су приступ деци омогућавале и Извиђачким одредима који у данашњим временима на жалост немају популарност ни значај какав су имали некада.У основној школи Бора Станковић активан је био Извиђачки одред „Филип Филиповић“. Извиђачи су организовали разне активности, такмичења по природи, путовања на зимовања, летовања, излете, на која долазе и извиђачки одреди из других градова, република, земаља. Деца се упознају са другим културама, упознају своје вршњаке из свих делова света.И што је најбитније за новац који може да приушти свака породица, јефтино и приступачно.Пирамидалном хијерархијом, одред Филип Филоповић, као најстаријег и најодговорнијег за све извиђаче углавном из школа „Филип Филиповић“, „Бора Станковић“, „Веселин Маслеша“, на свом челу имао је двадесет трогодишњег водника Владана Тодоровића Ћопу.
Тај млади двадесет трогодишњи човек је некоме изнад себе са пуним правом уливао поверење да је способан и довољно одговоран да води, предводи и брине о великој групи младих људи коју предводи на свим тим путовањима и излетима. И ту није било грешке. Ћопа је живео у Костолачкој улици број 9а на такозваном „Горњем Вождовцу“.Старији извиђачи Ћопу описују као изузетно пожртвованог другара у шта не треба сумњати јер је сваки водник испод њега био управо такав. Пожртвован и прави поуздан другар такорећи старији брат за све млађе извиђаче које је предводио. Такви су били и нешто млађи водници Владимир Јевтић - Јевта (12.07.1976. - 01.01.2006.), о коме ће бити више речи на страници Душевна, затим још један Владимир Петковић - Петко, рођен 1973. године. Ћопа је студирао Електротехнички факултет, смер електроника па је и поред тога налазио времена да својим малим извиђачким другарима ускочи у помоћ тако што би се појавио испред Дванаесте гимназије пред неки важан писмени задатак да им да неке последње смернице и упутства како би се добила добра оцена... То није био „обавезни“ задатак ни једног извиђача. То је био Ћопа.
А онда је 1991. године све стало. Владимир Петковић - Петко као и његов водник Ћопа, одазвали су се мобилизацији. Петко је на срећу успео да преживи изузетно тешко рањавање, док је Ћопа свој живот у том рату изгубио. У ноћи петог на шести децембар 1991. године у селу Ернестиново недалеко од места Чепин у Источној Славонији, на територији која се сматрала за ослобођену поправљао је радио станицу на тенку са још два војника. Испоставило се да та територија није ослобођена, нашли су се у заседи опокљени рафалном паљбом са свих страна и сва тројица су своје животе изгубила ту. Извиђачки одред Филип Филиповић, који је окупљао како бањичку тако и сву децу Вождовца, недуго после губитка Ћопе престаје да постоји.2015. и 2018. године покренута је иницијатива да се по Ћопи назове нека од Вождовачких улица, на жалост то се није остварило. Сахрањен на Централном гробљу, парцела број 45, гробно место број 82, такозвана - гробница IV реда.

Дејан Гашић (10.05.1970. - 09.11.2021.) Од изградње насеља живео је у стану у приземљу у Булевару ослобођење број 108. на Другаку. Читавог живота је водио храбру борбу са болешћу бубрега. Волео је технику, оваладао је програмима који слабовидим особама омогућавају несметано коришћење интернетом и рачунарима и друге људе је обучавао како да се користе тим програмима и алатима. Дејан je сахрањен на гробљу Орловача.

Овом блоку зграда придружићемо и три улице које су у непосредној близини и навешћемо објашењења зашто и по коме те улице носе име.

Макаријева
Напомињемо да није реч о Првом Српском Патријарху Макарију Соколовићу већ о Јеромонаху Макарију првом штампару са територија Јужних Словена.

Врачарска
Више о општини Врачар можете прочитати овде
Од априла 2020. године Врачарске улица заједно са Кокановом мења име у улицу Неа Пендели , могуће по Грчком предграђу Атине или по самој планини Пентели.

Булевар Ослобођења као нај дужа улица којој припада и део Бањице простире се од трга Славија па скроз до Авале. Иако ћемо њеним помињањем изаћи из оквира Бањице, уз објашење за ову улицу можете видети зашто је споменик Вожду Карађорђу подигнут баш на узвишењу на ком је подигнут, као и то да место на ком је споменик и који називамо „Карађорђев парк“ заправо је „Плато испред народне библиотеке“ док је Карађорђев парк простор испод споменика у правцу Франше Д' Епереа у ком се између осталих набројаних налази и наведени споменик Трећепозивцима из рата 1914, Споменик Ослободиоцима Београда из 1806. године уз дванаест надгробних споменика палим борцима. На овом месту, од поменутог Карађорђевог парка па до Аутокоманде, својевремено се простирала чувена Јатаган Мала.